Lale se danas najčešće povezuju sa Holandijom, ali je put ovog cveta do evropskih vrtova počeo mnogo istočnije. Od Persije i Osmanskog carstva, preko turskih sultana i bašti Topkapija, do holandske ”tulipomanije“, lala je kroz vekove bila mnogo više od ukrasne biljke — bila je simbol moći, bogatstva, prestiža i unosne trgovine

Divlje lale rasprostranjene su od Mediterana, Balkana i Turske, preko Bliskog istoka i Irana, sve do Centralne Azije. Prema navodima magazina Biznis i finansije, najveća genetska raznolikost ove biljke beleži se u oblasti oko planinskog venca Pamir, severno od Himalaja, što se smatra jednim od mogućih područja njenog porekla.

Iako se i danas raspravlja o tome ko je prvi počeo da uzgaja kultivisane lale — Kinezi, Persijanci ili drugi narodi Istoka — stručnjaci se uglavnom slažu da je ovaj cvet prema Zapadu krenuo zahvaljujući Turcima Seldžucima, nomadskim ratnicima i trgovcima koji su u 11. veku osvojili veliki deo Anadolije i severne Persije.

Cvet sultana i „Božji cvet“

Prvi zapisi o lalama vezuju se za 11. vek i poeziju Omara Hajama, dok su prve ilustracije ovog cveta pronađene na ornamentima iz 13. veka, u palati sultana Kajkubada Velikog.

Sama reč „tulipan“, koja se koristi u mnogim evropskim jezicima, vodi poreklo od turske reči tülbent, odnosno persijske dulband, što znači turban. Naziv je nastao zbog sličnosti latica sa naborima tkanine koja se obmotava oko glave.

Najveći procvat lala dogodio se u vreme Osmanskog carstva, kada je ovaj cvet proglašen „Božjim cvetom“. Osmanski sultani gajili su lale u dvorskim vrtovima, a posebno mesto imale su u palatama Topkapi. Sultan Sulejman Veličanstveni bio je poznat po velikoj naklonosti prema ovom cvetu — umnožavao je sorte, nosio odeću ukrašenu motivima lala i koristio ih kao simbol raskoši i prestiža.

Holandska tulipomanija i prvi berzanski balon

Lale su u zapadnu Evropu stigle preko Beča, kada je ambasador Austrougarskog carstva u Istanbulu Ožije Giselin de Busbek dobio lukovice na poklon od Sulejmana Veličanstvenog. One su potom dospele do flamanskog botaničara Karolusa Kluzija, koji ih je zasadio u Lajdenu i počeo da eksperimentiše sa novim sortama.

Zbog retkosti i neobične lepote, lala je brzo osvojila najimućnije slojeve holandskog društva. Postala je simbol ekonomskog prestiža, a trgovina lukovicama prerasla je u unosan posao. U nju su, osim trgovaca i botaničara, počeli da ulaze i pripadnici srednje i niže klase, često ulažući celokupnu imovinu.

Na vrhuncu „tulipomanije“, 1637. godine, pojedine lukovice dostizale su vrednost višestruko veću od godišnje zarade iskusnog zanatlije. Iste godine tržište se urušilo, ostavljajući mnoge ulagače u dugovima. Uprkos tome, Holandija nije odustala od lala — naprotiv, od njih je izgradila jedan od svojih najprepoznatljivijih simbola i važan izvozni proizvod.

Holandija bolje unovčila cvet koji joj je stigao sa Istoka

Danas je Holandija poznata kao „zemlja lala“ i jedan od najvećih izvoznika cveća u Evropi. Svetsko tržište lala procenjuje se na milijarde dolara, a holandski uzgajivači godišnje plasiraju više od 1,8 milijardi lukovica tulipana, uz izvoz vredan stotine miliona evra.

Posebnu turističku vrednost ima Keukenhof, najveći vrt lala na svetu, koji se nalazi u blizini Amsterdama. Otvoren je od marta do sredine maja, a godišnje ga poseti oko 1,5 miliona ljudi.

Ipak, i pored razvijene proizvodnje i velike profitabilnosti, broj proizvođača lala u Holandiji se tokom poslednje dve decenije značajno smanjio, što ukazuje na pritiske u sektoru, od troškova proizvodnje do tržišne koncentracije.

Turska čuva simbol, Holandija ubira profit

U Turskoj je ljubav prema lalama i dalje snažno prisutna. Istanbul svakog aprila organizuje veliki festival lala, kada milioni cvetova ukrašavaju parkove, trgove i javne prostore, uz prateće kulturne programe, koncerte i izložbe.

Za Turke, lala nije holandski, već nacionalni simbol. Njeni motivi prisutni su u keramici, tekstilu, književnosti, dizajnu, pa čak i na avionima kompanije Turkish Airlines, koja koristi stilizovani crveni tulipan.

Međutim, Turska ekonomsku vrednost lala koristi znatno slabije od Holandije. Prema podacima turskog Udruženja izvoznika ukrasnih biljaka i proizvoda, izvoz rezanog cveća iznosio je 141 milion dolara, dok je izvoz lukovica vredan oko 12,5 miliona dolara. Od toga se na lale odnosi oko 3,5 miliona dolara.

Najvažniji centar za uzgoj tulipana u Turskoj je Konja, koja učestvuje sa više od 98% u ukupnoj proizvodnji lala u toj zemlji. Ipak, u izvozu ukrasnog bilja prednjače karanfil i zumbul, dok je lala tek na petom mestu.

Tako je cvet koji je sa Istoka stigao u Evropu postao jedan od najpoznatijih simbola Holandije, dok Turska, iako ga smatra delom svog kulturnog identiteta, od njega i dalje zarađuje mnogo manje. Lala je, na kraju, ostala zajednička strast dve različite zemlje — ali i primer kako se kulturno nasleđe može pretvoriti u snažan ekonomski brend.