Jagode u martu, maline usred zime i borovnice tokom cele godine više nisu izuzetak rezervisan za najbogatija tržišta. Zahvaljujući novim sortama, intenzivnom oplemenjivanju, proizvodnji u različitim klimatskim zonama i složenim lancima snabdevanja, bobičasto voće je od kratkotrajne sezonske namirnice postalo globalni proizvod
Jedan od glavnih pokretača te promene je američka kompanija Driscoll’s, koja je od porodičnog poljoprivrednog poslovanja izrasla u vodeći svetski brend svežih jagoda, malina, borovnica i kupina. Umesto da poseduje velike površine poljoprivrednog zemljišta, kompanija svoj poslovni model zasniva prvenstveno na razvoju zaštićenih sorti, istraživanjima, kontroli proizvodnih standarda, marketingu i distribuciji.
Potrošnja borovnica porasla nekoliko puta
Rast tržišta bobičastog voća nije zasnovan samo na većoj proizvodnji. Ključnu ulogu imali su dostupnost tokom cele godine, promenjene prehrambene navike i potražnja za praktičnom i nutritivno vrednom hranom.
Podaci američke Službe za ekonomska istraživanja USDA pokazuju da je između perioda 2000–2002. i 2018–2020. raspoloživa količina svežih jagoda po stanovniku u SAD porasla za oko 89 odsto, dok je kod borovnica povećana čak 574 odsto. Uvoz je tokom tog perioda rastao brže od domaće proizvodnje, omogućavajući da se bobice na policama nalaze i van njihove tradicionalne sezone.
Samo u Sjedinjenim Američkim Državama proizvodnja gajenih borovnica dostigla je 2024. rekordnih 789,5 miliona funti, odnosno oko 358.000 tona, uz vrednost od približno 1,15 milijardi dolara. Više od polovine gajenih borovnica bilo je namenjeno tržištu svežeg voća.
Posebnu prednost borovnicama daje relativno dug period čuvanja u poređenju sa malinama i kupinama. Zbog toga su pogodnije za transport na velike udaljenosti i predstavljaju manji rizik za trgovce i proizvođače.
Kompanija ne prodaje samo voće već i genetiku
Driscoll’s sarađuje sa stotinama nezavisnih proizvođača širom sveta. Kompanija razvija sopstvene, patentirane sorte klasičnim metodama selekcije i ukrštanja, proizvodi sadni materijal i dostavlja ga kooperantima, koji voće uzgajaju prema utvrđenim standardima.
Na taj način najvredniji deo poslovanja više nije samo zemljište na kojem se voće proizvodi. Vrednost se sve više nalazi u genetskom materijalu, podacima, tehnologiji gajenja, logistici i prepoznatljivosti brenda.
Kako je za The New York Times objasnila profesorka agrarne ekonomije Kristin Kizel sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu, jagoda je nekada za potrošača bila jednostavno jagoda, dok je danas postala brendirani proizvod.
Pri razvoju novih sorti ne ocenjuju se samo ukus i sadržaj šećera. Ispituju se i čvrstina ploda, otpornost na transport, izgled, ujednačenost, prinos, lakoća berbe i dužina čuvanja. Sorta koja ima izuzetan ukus, ali se raspadne pre nego što stigne do prodavnice, teško može postati deo međunarodnog lanca snabdevanja.
To objašnjava i zašto voće koje izgleda savršeno ponekad ne ispuni očekivanja kada je reč o ukusu. Industrija sada pokušava da pronađe ravnotežu između slatkoće, sočnosti, izgleda i sposobnosti ploda da izdrži transport.
Proizvođači dobijaju tržište, ali preuzimaju rizik
Za poljoprivrednike saradnja sa velikim sistemom može značiti siguran pristup kupcima, tehničku podršku i rasterećenje od marketinga i pregovaranja sa trgovinskim lancima. Driscoll’s navodi da oko 85 odsto svojih prihoda vraća nezavisnim farmama sa kojima sarađuje.
Ipak, ulaganja koja proizvođači moraju da podnesu mogu biti velika. Savremena proizvodnja bobica sve češće se odvija u saksijama ili kontejnerima sa precizno pripremljenim supstratima, uz navodnjavanje, prihranu, zaštićene prostore i strogu kontrolu kvaliteta.
Proizvođači pritom snose veliki deo rizika povezanog sa vremenskim prilikama, radnom snagom, zakupom zemljišta, opremom i promenama troškova proizvodnje. Berba većine bobičastih vrsta i dalje se obavlja ručno, pa je radna snaga jedan od najvećih pojedinačnih troškova.
Ovakav model pokazuje i širu promenu u poljoprivredi: znanje koje su nekada dominantno razvijali javni instituti i univerziteti sve češće postaje privatna intelektualna svojina, dostupna samo proizvođačima uključenim u određeni sistem.
Beli luk, kukuruz i jabuke ustupaju mesto borovnicama
Rastuća potražnja menja proizvodnju i u zemljama koje ranije nisu bile prepoznate kao veliki proizvođači bobičastog voća. U pojedinim regionima proizvođači napuštaju kulture sa nižom zaradom i prelaze na jagode, maline ili borovnice.
Posebno brzo raste proizvodnja u Kini. Prema podacima kineskih institucija, površine pod borovnicom u toj zemlji premašile su 2024. godine 73.000 hektara, a proizvodnja je dostigla približno 500.000 tona. U provinciji Junan je tokom 2025. proizvedeno oko 280.000 tona, približno 30 odsto ukupne kineske proizvodnje.
Kineski proizvođači koriste automatizovano osvetljenje, precizno navodnjavanje i savremenu opremu za zaštitu biljaka, dok niži troškovi pojedinih tehnologija i radne snage dodatno povećavaju njihovu konkurentnost.
Celogodišnja ponuda ima i ekološku cenu
Globalna dostupnost bobičastog voća donosi i pitanja koja se ne mogu zanemariti. Proizvodnja zahteva vodu, zaštitna sredstva, velike količine plastične ambalaže i folija, rashladne sisteme i brz transport. Posebno je problematičan vazdušni prevoz lako kvarljivog voća, koji značajno povećava ugljenični otisak proizvoda.
Kompanija Driscoll’s se prethodnih godina suočavala sa kritikama koje su se odnosile na uslove rada, zarade, upotrebu pesticida i uticaj proizvodnje na životnu sredinu.
Bivši rukovodilac zadužen za bezbednost hrane i usklađenost poslovanja podneo je u junu 2026. tužbu u kojoj tvrdi da je trpeo posledice nakon što je ukazao na navodna prekoračenja dozvoljenih ostataka pesticida i probleme sa pošiljkama namenjenim Kanadi. Reč je o optužbama iz građanske tužbe koje sud još nije potvrdio. Kompanija ih je odbacila i saopštila da poseduje stroge programe kontrole kvaliteta, bezbednosti hrane i poštovanja propisa.
Bobice kao slika nove poljoprivrede
Uspon bobičastog voća pokazuje u kom pravcu se menja savremena poljoprivreda. Potrošači više ne traže samo proizvod, već očekuju ujednačen ukus, prepoznatljiv izgled, praktično pakovanje i dostupnost tokom cele godine.
Takva očekivanja otvaraju tržišta i stvaraju nove mogućnosti za proizvođače, ali istovremeno jačaju položaj kompanija koje kontrolišu genetiku, tehnologiju i distribuciju.
Bobičasto voće zato više nije samo skup jagoda, malina, kupina i borovnica. Ono je postalo primer poljoprivrede u kojoj se prepliću oplemenjivanje biljaka, intelektualna svojina, globalna logistika, marketing i borba za prostor na policama velikih trgovinskih lanaca.
Tekst je pripremljen na osnovu podataka FAO-a, USDA, javno dostupnih podataka kompanije Driscoll’s i članka koji je objavio The New York Times
