Dok se poslednjih godina zbog sve češćih suša najveći deo pažnje usmerava na navodnjavanje, druga strana upravljanja vodom na poljoprivrednom zemljištu ostaje znatno manje vidljiva. Višak vode može biti jednako štetan za useve kao i njen nedostatak, a efikasnost sistema za odvodnjavanje u Srbiji ograničavaju nedovoljna pokrivenost, zastarela oprema i neredovno održavanje kanalske mreže

Razlike između regiona su velike. Dok je u Vojvodini odvodnjavanjem obuhvaćen najveći deo površina kojima je takva zaštita potrebna, u centralnoj Srbiji sistemi pokrivaju tek oko 18 odsto zemljišta prve do treće klase, iako se procenjuje da bi odvodnjavanje koristilo na još gotovo 1,5 miliona hektara.

Podaci JVP „Vode Vojvodine“ pokazuju razmere sistema na severu zemlje: odvodnjavanjem je obuhvaćeno oko 1,78 miliona hektara, kroz 331 sistem i više od 20.600 kilometara kanala. U funkciji je 161 crpna stanica, dok je cevna drenaža izvedena na nešto više od 45.000 hektara. Prosečna gustina kanalske mreže iznosi 12,5 metara po hektaru.

Kanal postoji, ali to ne znači da sistem radi dobro

Izgrađena infrastruktura, međutim, nije dovoljna ukoliko se ne održava redovno. Zemljani kanali vremenom zarastaju u vegetaciju, u njima se talože mulj i zemlja, a njihov protočni profil postaje sve manji. Time se smanjuje sposobnost sistema da brzo prihvati i odvede višak vode posle obilnih padavina.

Kanale bi, u zavisnosti od lokacije i uslova, trebalo redovno izmuljavati, tarupirati i čistiti od vegetacije. Upravo su ti poslovi među osnovnim merama održavanja koje navode i „Vode Vojvodine“.

U praksi, međutim, nedostatak novca i višegodišnje odlaganje radova znače da pojedini kanali ostaju bez ozbiljnijeg čišćenja godinama. Posledica se često vidi tek kada padne velika količina kiše: voda ostaje na parcelama, usevi trpe zbog nedostatka kiseonika u zoni korena, a kašnjenje ulaska mehanizacije na njivu dodatno povećava gubitke.

Problem je posebno izražen na teškim, slabo propusnim i ravnim zemljištima, kao i u niskim aluvijalnim ravnima uz velike reke, gde prirodno oticanje vode može biti veoma sporo.

Crpne stanice stare decenijama

Druga slaba tačka sistema su crpne stanice. Prema dostupnim podacima, u Srbiji ih je oko 210, a veliki deo izgrađen je pre više decenija. Kod pojedinih objekata pumpe, elektromotori i elektrooprema rade praktično od vremena izgradnje ili su samo delimično obnavljani.

Takvi sistemi ne predstavljaju samo tehnički rizik. Stara oprema uglavnom ima i veću potrošnju električne energije, zahtevnije održavanje i veću verovatnoću kvara upravo u trenutku kada je crpna stanica najpotrebnija.

Prvi koraci ka ozbiljnijoj obnovi postoje. JVP „Srbijavode“ i Francuska razvojna agencija pripremaju modernizaciju 54 crpne stanice. Projekat predviđa obnovu i automatizaciju postojećih objekata, daljinski nadzor i upravljanje, kao i povećanje energetske efikasnosti.

Kada kanal nije dovoljan

I tamo gde postoji otvorena kanalska mreža, ona ne može uvek dovoljno brzo da spusti nivo vode u zemljištu. Na površinama obuhvaćenim odvodnjavanjem prosečna gustina kanala u Srbiji je relativno mala, pa je na pojedinim područjima za efikasno odvođenje vode potrebno kombinovati više rešenja.

Jedno od njih je cevna drenaža – mreža perforiranih cevi položenih ispod površine zemljišta kroz koje se višak vode odvodi sa parcele. Savremene plastične cevi pojednostavile su postavljanje ovih sistema i smanjile troškove u odnosu na ranija rešenja, ali investicija i dalje može da dostigne oko 2.000 evra po hektaru.

Zbog toga cevna drenaža teško može biti univerzalno rešenje. Mnogo je realnije da se primenjuje ciljano – na proizvodno vrednijim parcelama, zemljištima koja redovno pate od zabarivanja i površinama na kojima bi povećanje prinosa moglo da opravda ulaganje.

Problem nije uvek samo voda, već i zemljište

Ni najbolji kanal neće rešiti problem ako voda ne može da prođe kroz zemljišni profil.

Na mnogim intenzivno obrađivanim parcelama formira se takozvani „plužni đon“ – zbijeni, slabo propustan sloj ispod dubine do koje godinama dopire obrada. Nastaje ponavljanjem obrade na približno istoj dubini i čestim prolaskom teške mehanizacije, posebno kada zemljište nije u odgovarajućem stanju vlažnosti.

Takav sloj usporava infiltraciju vode, pa posle obilnih padavina ona može ostati u površinskom delu zemljišta čak i kada u blizini postoji kanal za odvodnjavanje.

Rešenje podrazumeva mere poput dubinskog rastresanja, podrivanja ili rigolovanja, uz prilagođavanje konkretnom tipu zemljišta. Odvodnjavanje zato ne treba posmatrati samo kao pitanje kanala i pumpi, već kao deo šireg upravljanja zemljištem.

Isti kanal danas treba da rešava i sušu i višak vode

Paradoks klimatskih promena jeste što poljoprivredi istovremeno donose i duže sušne periode i intenzivnije pljuskove. Zato infrastruktura koja je nekada građena gotovo isključivo za odvodnjavanje danas sve češće dobija dvostruku funkciju.

U Vojvodini je pokrenuto pretvaranje dela postojeće kanalске mreže u dvonamenske sisteme, koji mogu da odvode višak vode, ali i da tokom sušnog perioda služe za obezbeđivanje vode za navodnjavanje. Program obuhvata 47 sistema, oko 875 kilometara kanalske mreže i više od 76.000 hektara u 25 opština.

Takav pristup dobija dodatni značaj posle ovogodišnje ekstremno loše hidrološke situacije. Tokom leta 2026. niski vodostaji Dunava ugrozili su rad delova Hidrosistema DTD, a na pojedinim deonicama bilo je privremeno obustavljeno navodnjavanje.

To pokazuje da budući sistemi više ne mogu da budu projektovani samo za jednu krajnost.

Voda će u pojedinim delovima godine morati brzo da se odvodi sa njiva, a nekoliko meseci kasnije ista ta poljoprivreda može tražiti svaku raspoloživu količinu vode.

Zato pitanje odvodnjavanja više nije samo pitanje čišćenja kanala posle kiše. Ono postaje deo šire strategije prilagođavanja poljoprivrede klimatskim promenama – od održavanja kanalske mreže i modernizacije crpnih stanica, preko drenaže i popravljanja strukture zemljišta, do sistema sposobnih da vodu, zavisno od trenutka, odvedu ili sačuvaju.