Otpadne vode više nisu samo ekološki problem, već i potencijalan izvor vode za navodnjavanje, energije i hranljivih materija za poljoprivredu. U uslovima klimatskih promena i sve većeg pritiska na vodne resurse, njihova ponovna upotreba postaje jedno od važnih pitanja održivog razvoja u Srbiji
Profesorka Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu Đurđa Kerkez u autorskom tekstu za portal Klima101 navodi da Srbija i dalje značajno zaostaje za evropskim standardima u oblasti upravljanja otpadnim vodama.
Otpadne vode se danas sve manje posmatraju isključivo kao problem koji treba ukloniti iz životne sredine. Sve više se prepoznaju kao izvor vrednih resursa – vode za ponovnu upotrebu, hranljivih materija poput azota i fosfora, organske materije, pa čak i energije.
Jedan od najvažnijih proizvoda koji nastaje tokom tretmana otpadnih voda jeste mulj. Reč je o materijalu izdvojenom u procesu prečišćavanja, koji sadrži značajne količine organske materije i nutrijenata važnih za poljoprivredu. U brojnim evropskim zemljama stabilizovani mulj već se koristi kao organsko đubrivo ili poboljšivač zemljišta, naročito na degradiranim parcelama kojima nedostaje organska materija.
U Srbiji je ovakva upotreba formalno dozvoljena, ali je u praksi i dalje ograničena. Razlozi su brojni – od nedostatka informacija i nepoverenja javnosti, do troškova analiza zemljišta i složenih administrativnih procedura.
Značajan potencijal postoji i u ponovnoj upotrebi prečišćene otpadne vode za navodnjavanje. Prema procenama Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), u Srbiji se za navodnjavanje poljoprivrednih površina godišnje potroši oko 426 miliona kubnih metara vode. Istovremeno, imajući u vidu broj stanovnika i prosečnu potrošnju, teorijski bi u Srbiji dnevno moglo biti dostupno oko 1,3 miliona kubika rekuperisane i prečišćene otpadne vode, odnosno oko 474 miliona kubnih metara godišnje – više od sadašnjih potreba za navodnjavanje.
Takav pristup donosi dvostruku korist: smanjuje pritisak na prirodne vodne resurse, a već iskorišćena voda vraća se u proizvodni ciklus.
Pored vode i mulja, otpadne vode mogu biti izvor i drugih korisnih proizvoda. Tokom tretmana mulja može se proizvoditi biogas za energiju, a moguće je i izdvajanje fosfora, važne sirovine za proizvodnju đubriva. Savremena istraživanja idu i dalje, pa se razvijaju tehnologije za dobijanje bioplastike i drugih bio-proizvoda iz materija prisutnih u otpadnim vodama.
Zato se postrojenja za prečišćavanje sve češće posmatraju kao svojevrsne „fabrike resursa“. U Srbiji je poslednjih godina realizovano više projekata Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu koji se bave upravo ovim pitanjima. Među njima je SmartWaterTwin, usmeren na razmenu znanja sa evropskim partnerima i razvoj održivih modela upravljanja otpadnim vodama u skladu sa principima cirkularne ekonomije, kao i projekat Soil Sentinel, koji je posebno fokusiran na poljoprivrednu upotrebu stabilizovanog mulja.
U okviru projekta Soil Sentinel, poljoprivrednici su učestvovali kao „građani-naučnici“, prikupljajući uzorke zemljišta na svojim parcelama radi kontrole rizika pri primeni mulja. Rezultati su pokazali da uz odgovarajuću obuku mogu veoma pouzdano da učestvuju u ovom procesu, ali i da se time jača njihovo poverenje u nauku i održive poljoprivredne prakse.
Iako se često smatra da Srbija ima dovoljno vode, stvarnost je složenija. Vodni resursi nisu ravnomerno raspoređeni, a kvalitet mnogih izvora nije zadovoljavajući ili opada. Uz to, klimatske promene donose sve češće suše i ekstremne vremenske uslove, što posebno pogađa poljoprivredu kao jednog od najvećih potrošača vode. Očekuje se da će potreba za navodnjavanjem u narednim decenijama dodatno rasti, naročito u ravničarskim regionima sa intenzivnom proizvodnjom.
Da bi otpadne vode zaista postale resurs, neophodno je završiti izgradnju i modernizaciju postrojenja za njihovo prečišćavanje. Potrebne su i jasne politike koje će omogućiti bezbednu upotrebu prečišćene vode i mulja, kao i jačanje kapaciteta komunalnih preduzeća koja upravljaju tim sistemima. Jednako važna je i komunikacija sa javnošću, jer bez poverenja građana nema ni šire primene ovih rešenja.
Iako sektor otpadnih voda u Srbiji i dalje prati niz izazova, perspektiva nije pesimistična. Uz investicije, razvoj novih tehnologija i uključivanje građana, ono što se danas smatra otpadom moglo bi u budućnosti da postane važan izvor vode, energije i hranljivih materija.
