Osiguranje jeste najbolji način da poljoprivrednici zaštite svoje useve i životinje, međutim, i pored toga što je sve više osiguravajućih kuća dospelo do njiva i staja, a pomaže i država, i dalje se malo ko odluči na ovaj trošak. Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić apelovao je na poljoprivrednike da osiguraju svoje zasade protiv suše, grada i drugih prirodnih nepogoda.

– Svake godine imamo neku vremensku nepogodu. Moramo biti spremni, a ne da se iznenadimo kada pada kiša, sneg ili nas pogodi suša i molimo boga da nas nepogode zaobiđu – rekao je on naglasivši da će Ministarstvo poljoprivrede davati bespovratna sredstva u iznosu do 50 odsto za one koji osiguraju svoje zasade.

Poljoprivrednici u Srbiji mogu useve i plodove osigurati od grada, požara i udara groma, oluje, mraza, poplave, pa i od gubitka količine i kvaliteta. Visina premije zavisi, recimo, od biljne vrste, područja gde se njiva nalazi, odabrane vrste rizika za pokriće… Premija osiguranja plaća se na sumu osiguranja, a ona se utvrđuje na osnovu očekivanog prinosa po hektaru i jednom kilogramu. Ako bi, na primer, da osigura pšenicu od osnovnog rizika, a to su grad, požar i udar groma, poljoprivrednik bi trebalo za hektar da plati oko 2.000 dinara. U ovoj računici osiguravajuće kuće uzimaju u obzir očekivani prinos 4.000 kilograma po hektaru i cenu hlebnog žita od 25 dinara, što daje sumu osiguranja od 100.000 dinara.

Agentima osiguranja koji ubeđuju poljoprivrednike da je pametno i isplativo osigurati useve, ta je matematika glavni adut s obzirom na to da na premiju odlazi mali procenat ukupne vrednosti proizvodnje. Pa ipak, naši su paori sumnjičavi i ne odlučuju se lako na to.
– Već sam se opekao i znam dobro s kim imam posla. Ne može se izaći na kraj s tim agentima i osiguravajućim kućama. Ne prođe ni nedelja dana da ne nazovu ili dođu, uporno nasrćući na nas da se osiguramo. Pomoć države jeste značajna jer nam ministarstvo vraća dobar deo plaćene premije, ali iz iskustva znam da paori, zbog alavosti osiguravajućih kompanija, uvek izvuku deblji kraj – kaže nam poljoprivrednik iz Lukićeva Dragiša Borić.

Najgore je, veli ovaj ratar, kada dođe do štete, jer se uglavnom stvari nameste tako da se ništa ne prizna i da se od osiguravajućih kuća ne može izvući dinar.

– Kao da neko sedi i smišlja kako da prevari poljoprivrednike. Kada treba mi njima da platimo, onda sve funkcioniše besprekorno, a kada dođe do toga da oni nama daju odštetu, onda se pozivaju meteorološke stanice i uz sijaset izgovora namešta takva računica da ispadne da smo još i dužni – negoduje Borić, navodeći kao primer da je nedavno platio kvar na elektromotoru na silosu 48.000 dinara, a izvukao samo 12.000 dinara. – Useve više i ne osiguravam, niti ću.

Da većina poljoprivrednika deli njegovo mišljenje najbolje govore podaci da je u Austriji, recimo, 78 odsto zemljišta osigurano, u Mađarskoj 50 odsto, a u Srbiji tek 8 odsto. Samo tri procenta registrovanih gazdinstava u našoj zemlji odlučilo se na ovaj vid upravljanja rizikom u svojoj proizvodnji. Razlog je, objašnjavaju u osiguravajućim kućama, s jedne strane neobaveštenost poljoprivrednika o prednostima koje pruža osiguranje, a sa druge strane – slabo razvijena poljoprivredna proizvodnja, koju zbog malih ulaganja i malih prinosa nije isplativo osiguravati.

Sve koči besparica

Cene poljoprivrednih proizvoda su znatno niže u odnosu na prošlu godinu pa se nikakav dodatni trošak ne može ukalkulisati u paorsku računicu. Ovog proleća, kako čujemo od ratara, puno se u setvi koristilo nedeklarisano seme, nije primenjena valjana agrotehnika i u takvoj besparici malo ko misli na osiguranje. Voćari takođe teško zatvaraju finansijsku konstrukciju ako plate osiguranje. Recimo, za hektar maline nadomak Novog Sada, uz cenu od 150 dinara po kilogramu i hektarski prinos od 10.000 kilograma, osiguranje bi iznosilo oko 70.000 dinara.

Dnevnik