Neprihvatljivo je da posle 20 godina istraživanja pastrmskog fonda u Srbiji i susednim zemljama na beogradskom Biološkom fakultetu i dalje bar pet decenija zaostajemo za svetom u očuvanju ove riblje populacije, kaže prof. Predrag Simonović
Poribljavanje je širom sveta prepoznato kao ugrožavanje jer izaziva gubitak originalne biološke raznovrsnosti potočne pastrmke, što se u poslednjih desetak godina vidi i kod nas, tvrdi dr Predrag Simonović, redovni profesor Biološkog fakulteta u Beogradu i naučni savetnik Instituta za biološka istraživanja ”Siniša Stanković”.
Apelujući da se zaustavi ta praksa, koju u poslednje vreme promovišu ”Srbijašume”, on ističe da su od 2000. godine u mnogim ovdašnjim rekama, čak i onim koje nisu interesantne ribolovcima, nađene nove poribljavanjem unete varijante potočne pastrmke. Uprkos svemu tome, kaže, nije bilo reagovanja nadležnih državnih institucija na takvo pogrešno postupanje, bez obzira i na svetsku teoriju i iskustvenu praksu.
Profesor Simonović ističe da je poribljavanje pastrmskih voda Srbije prema trenutno važećim Programima upravljanja ribarskim područjima, o kome je nedavno pisano u našem listu, zastarelo i naučno dokazano loše.
– Tehnologija proizvodnje mlađi potočne pastrmke u uzgojnim potocima, kojom su u ”Srbijašumama” tek sad ovladali, poznata je još od 1748, kad je prvi put primenjena u Vestfaliji. Neprihvatljivo je da posle dvadeset godina naših istraživanja pastrmskog fonda Srbije i susednih oblasti i dalje bar pedeset godina zaostajemo za svetom u njegovom očuvanju. Bilo bi korektno ponuditi čitaocima i drugačije gledište u odnosu na praksu koju pomenuto preduzeće trenutno sprovodi na rekama Stare planine, Zlatibora i Golije – ističe profesor Univerziteta u Beogradu i dodaje da iza njegovih tvrdnji stoje istraživanja koja od 2000. godine sprovodi tim Centra za genotipizaciju ribolovnih resursa Biološkog fakulteta.
Oni od tada, nizom postupaka, prave popis svih populacija potočne pastrmke Srbije, stručno rečeno, sprovode njihovu inventarizaciju.
Naglo smanjenje autohtonih populacija potočne pastrmke
Isto rade i u Crnoj Gori i Hrvatskoj, u saradnji sa tamošnjim kolegama. Svedoci su da se na navedenim područjima naglo smanjuje autohtonost populacija potočne pastrmke, iako su prema posebnosti genetike one značajne u svetskim razmerama. Profesor ističe da je nepobitan uzrok tog narušenja poribljavanje potoka i rečica pastrmkom iz mrestilišta, a da takva štetna praksa proističe iz zastarelog načina upravljanja tim područjima, na šta dosad ni nadležno Ministarstvo za zaštitu životne sredine, niti Zavod za zaštitu prirode Srbije nisu imali nikakve primedbe.
– Sumnjamo i da su naša mrestilišta predstavljala prihvatne stanice jeftinije pastrmske mlađi iz mrestilišta iz okruženja, Bosne i Hercegovine, na primer. Zbog nepostojanja dokumentacije, to je nemoguće dokazati. Međutim, istraživanjima smo pronašli molekularne markere koji na to sa velikom verovatnoćom ukazuju. Motivacija forsiranja poribljavanja je višeslojna, ali je u njenoj osnovi materijalni interes. Stoga je deklaracija o nekomercijalnom karakteru projekta „Srbijašuma” upitna, posebno posle očekivanja da ga država subvencioniše. Ona predstavlja populizam, a iza toga uvek stoje prikriveni materijalni interesi. Sve to analizirano je i objavljeno 2017. godine u SAD – naglašava profesor Simonović i ukazuje i na pogubne efekte derivacionih malih hidroelektrana po pastrmski fond i neodrživo nastojanje da se oni umanje promovisanim poribljavanjima.
Prirodni mrest je jedino rešenje
Iako su ranije veštački mrest i poribljavanje radi poboljšanja stanja pastrmskog fonda smatrani napretkom, u novije vreme jasno su naglašeni negativni efekti poribljavanja mlađi iz veštačkog mresta, makar ona bila dobijena od roditeljskih matica uzetih iz prirode. Grupa eminentnih evropskih biologa dala je 2010. godine osnovne preporuke za očuvanje autohtonosti pastrmskih fondova i naglasila opasnost od pojačanog ukrštanja pastrmke u srodstvu, neminovnog smanjenja vitalnosti takvih populacija i opadanja njene brojnosti.
– To vodi nametanju stalne obaveze nastavka poribljavanja radi zadržavanja brojnosti i ribolovne atraktivnosti, ali i neizbežnom gubitku autohtonog karaktera takvih populacija. A kad jednom, iz bilo kog razloga, prestane mogućnost daljeg poribljavanja, takve populacije potočnih pastrmki potpuno propadaju ili dugo „boluju” i oporavljaju se. Umesto pogubnog poribljavanja, neophodno je obezbediti nesmetan prirodni mrest potočnih pastrmki u našim vodama, ribočuvare koji će brinuti o njoj, njenom napretku i očuvanju, odnosno merama zaštite koje treba primenjivati. Prirodni mrest je najviše ugrožen krivolovom u tom periodu kada je pastrmke najlakše videti i uloviti – apeluje profesor Biološkog fakulteta u Beogradu.
