Da li je poljoprivreda razvojna šansa Srbije i zašto je to jedna od najglupljih mogućih fraza koja se ponavlja sa svakim novim ministrom, objašnjava za VOICE poljoprivrednik iz Đurđina Daniel Kovačić
Osnovni problem u agarnoj politici Srbije je kratkoročno planiranje, ocenjuje u razgovoru za VOICE poljoprivrednik iz Đurđina Daniel Kovačić. Napominje da je strateško planiranje na dugi rok od barem sedam i više godina obesmišljeno zbog čestih promena ministara iz različitih političkih partija koje same po sebi ne dele iste ideološke pa samim tim ni ekonomske, tržišne principe.
”Drugi veliki problem je u tome što je Srbija siromašna zemlja. Kao takva ne može se dobro pozicionirati kao respektabilna, politički jaka i uvažena da bi mogla nametati uslove po kojima će se tržište u zemlji usmeravati i razvijati. Njoj se nameću uslovi u vidu kvaliteta, količina, regulativa koje ne možemo ispuniti u celini, niti kao država, niti proizvođači”, smatra Kovačić.
On kao najbolji primer navodi ovogodišnji izvoz jabuka u Rusiju. Rusi su, naime, zasadili ogromne plantaže jabuka čiji rod pristiže, zaoštrili su uvoznu regulativu, podigli standarde, i izvoz naše jabuke je stao. ”Srpska jabuka je zagušila domaće tržište. Nemoć države da pomoge domaćem proizvođaču dovela je do toga da su jabuke danas pet i šest dinara po kilogramu ili čak jeftinije. Govorimo o prvoj klasi.
Drugi primer u kojem se takođe ogleda nemoć države je zabrana izvoza svinjskog mesa zbog svinjske kuge. Država kaže kako nemamo novca da saniramo žarišta, skupo joj je. A trebalo bi da kaže kako će sanirati štetu na svakom žarištu kako bi naše farme dobile izvozne brojeve, kako bi se povećao broj grla, broj zaposlenih u sektoru… Ali zbog inetersa nekolicine velikih proizvođača i kupaca mesa država ne sme i neće da pokrene jednu takvu sveobuhvatnu meru pošto ”ne sme“ da naruši monopol na tržištu”, objašnjava Kovačić.
Treći veliki problem, dodaje, je nedostatak sluha za povećanje subvencija poljoprivredicima.
”Naime, sva ta roba koja se danas uvozi u Srbiju, iako takvu i mi imamo, jeftinija je nego kod nas. A zapravo nije tako. Naši farmeri znaju da proizvedu jeftinu, a zdravu i kvalitetnu hranu. Problem je u tome što je inostrana proizvodnja bolje i izdašnije potpomognuta tom inostranom subvencijom kroz razne načine – po hektaru, po ulaganju, kroz bespovratna sredstva, kreditnu politiku. Ako u Srbiji proizvodnja nečega što se proda za 100 dinara košta 65 dinara, u Turskoj je to 30, u Holandiji 25 dinara za farmera. Ostalo mu plati država. U toj razlici u ceni isplati se uvoziti i zato su naše pijace i maketi zatrpani stranom robom – imaju podršku matičnih država. Kod nas, kada se priča o subvencijama, priča se o tome ko je kupio džip ili novu veš mašinu. Pa čak i da je tako zar farmeri ne mogu da imaju džipove? Ili čiste gaće? Previše se bavimo politikom prepucavanja i gledanja u tuđe dvorište umesto da suštinski pokrenemo stvari”, naglašava Kovačić.
Ocenjuje da je najveći problem to što je ova država zarobljena u kandžama bogatih i moćnih pojedinaca koji su u sprezi sa političarima, a koji im služe da sprovode monopol.
Ovaj poljoprivrednik procenjuje da ćemo ostati nečija gubernija i da će sledećih nekoliko mandata naši političari ponavljati mantru o tome kako je ”poljoprivreda razvojna šansa Srbije“ što je, po njemu, jedna od ”najglupljih mogućih fraza koja se ponavlja sa svakim novim ministrom“. Kovačić ukazuje na to da su razvojna šansa svake zemlje energija, industrija, usluge i turizam, a ne poljoprivreda.
