Sećate li se poslednjeg protesta naših poljoprivrednika? Da li je to bilo zbog mleka, pšenice, suncokreta, tovljenika…? Uostalom, da li je uopšte važno zbog čega je bilo, kada se iz godine u godinu ponavlja ista priča po istom scenariju i zbog istih razloga? Problem se „rešava“ pregovorima pa potom dogovorom između naših paora i naše države. Paori se povlače s ulica, a država ima privid dobro obavljenog posla. Pa i to je već viđeno. Drugo je pitanje koliko je sve to koštalo naš buyet i da li je sve baš tako moglo da se završi.
Dakle, ako nam se svake godine, s tek malim nijansama u formama protesta i razloga zbog kojih se izlazi na ulice, ponavlja u principu isti problem, definitivno moramo da konstatujemo da je sama država u problemu. Naime, očigledno ne postoji sistemsko rešenje za preventivno delovanje da se, inače vrlo predidivi protesti, ne bi ponavljali iz godine u godinu.
Naravno, ne možemo kazati da država ne čini ništa. Ali, ako taj napor nije dovoljan, onda je i takav kakav je uzaludan.
Republička direkcija za robne rezerve funkcioniše saglasno Zakonu o robnim rezervama od novembra 2013. godine. Taj zakon je u velikoj meri usklađen s regulativama EU. Međutim, bez obzira na to što je Zakon precizniji nego prethodni, suštinski se nije mnogo toga promenilo. Naime, i dalje ima mnogo diskrecionih prava, ponovo se vrlo široko definiše institut pozajmica i, ono što je možda i najvažnije, i dalje se ostavlja mogućnost vrlo sličnog delegiranja direkcijskih skladištara po principu koji je i ranije dovodio do velikih zloupotreba u korišćenju robe ostavljene na čuvanje. Na ovom mestu je neophodno napomenuti da ne treba krivca tražiti u samoj instituciji Robnih rezervi. Krivac je sistem koji to ustvari i nije i koji jednostavno primorava na to da neka institucija kao što su državne Robne rezerve radi tako kako radi. Štaviše, državne Robne rezerve tu funkciju u zadatim okolnostima, utisak je, vrše na zadovoljavajući način. S druge strane, ne prepoznaje se jasno uloga Direkcije u brzim, interventnim merama za sprečavanje nastanka poremećaja na tržištu ili „odbrane“ interventne cene u cilju zaštite proizvođača.
U praksi EU postoji institut „javnih intervencija“, za čije sprovođenje je zadužena Agencija za tržišne intervencije, a naravno, izdefinisana je i interventna cena, koja je indikativna za pokretanje mehanizma javnih intervencija. Međutim, šta sa zemljama, kao što je Srbija, koje nemaju tako razvijenu institucionalnu i tehničku podršku? Opcija broj jedan: doneti zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda (sličan onome koji su doneli Hrvati) pa u prelaznom periodu graditi institucije (agenciju za intervencije, sistem javnih skladišta, razvijen sistem tržišnih informacija…) ili opcija broj dva: napraviti inventar institucionalnih i tehničkih kapaciteta, staviti te kapacitete odmah u funkciju u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima i praktično ići u susret sveobuhvatnom sistemskom rešenju.
Svrsishodniji i efikasniji za nas bio bi upravo taj drugi model. U osnovi interventnog nastupa države treba razlikovati dve kategorije: javne intervencije i posebne interventne mere.
Javne intervencije spadaju u mere otkupa i prodaje proizvoda, i to uglavnom po standardnim modelima intervencije države u svrhu popune strateških rezervi do planom predviđenog nivoa. Te intervencije bi se realizovale po interventnoj ceni, utvrđenoj po unapred poznatoj metodologiji. Ti modeli su uglavnom i do sada bili primenjivani, ali ovoga puta bez primene instituta „pozajmica“ i drugih diskrecionim odlukama dodeljenih prava pojedinim kategorijama pravnih lica korisnika tih intervencija.
S druge strane, ustanovila bi se kategorija „posebne interventne mere”. Upravo ta funkcija države je kamen spoticanja u dugoročnom rešavanju tržišnih poremećaja i uzrok mnogobrojnih nesporazuma na relaciji proizvođač–država. Naime, Zakonom o robnim rezervama propisana je roba koja je nužna za očuvanje snabdevenosti i stabilnosti tržišta. Za tu robu bi trebalo ustanoviti dnevni sistem praćenja cena na domaćem i svetskim tržištima, kao i nivo interventne cene, što bi predstavljalo kalkulativnu cenu koštanja uvećanu za određeni procenat profita (npr. deset odsto), što bi praktično predstavljalo „crvenu liniju“ ispod koje ukoliko padne tržišna cena, država aktivira sistem preventivne intervencije u svrhu zaštite cene, odnosno proizvođača.
Finansijski potencijal države
Svaka dobro urađena proizvodna kalkulacija bila bi kritična tačka gubitka ispod koje država interveniše da proizvođač ne bi proizvodio gubitke. Naravno, osnovni problem kod takvih intervencija jeste finansijski potencijal države. Međutim, ukoliko bi se delovalo preventivno, što podrazumeva brzu i ograničenu intervenciju, gotovo je sigurno da bi tržište samo odreagovalo tako što bi se cena vratila na nivo koji je iznad nivoa interventne cene. Dakle, posebne interventne mere bi se primenjivale samo kada to nalaže situacija na tržištu koja upućuje na izrazit pad cene koji je ispod interventne (ili, nazovimo je, indikativne) cene i koji nije vezan za period otkupa koji je sezonskog karaktera i koji je u domenu Javnih intervencija.
Dnevnik
