Kilogram prasećeg pečenja u pojedinim restoranima u Srbiji dostiže i nekoliko hiljada dinara, dok uzgajivači upozoravaju da domaće svinjarstvo nikada nije bilo u težoj situaciji i da se zemlja sve više oslanja na uvoz prasadi i svinjskog mesa
Pečenje sa ražnja, nekada jednostavno domaće jelo koje se najčešće vezivalo za slave, svadbe i vašare, poslednjih godina dobilo je status restoranskog specijaliteta. U pojedinim pečenjarama i restoranima sto se rezerviše nedeljama unapred, a kilogram prasećeg pečenja prodaje se po cenama koje se približavaju jelima u najskupljim ugostiteljskim objektima.
Prema pisanju magazina B&F, kilogram praseta žive vage pre Uskrsa je po selima Srbije koštao oko 250 dinara, dok je kilogram pečenja u popularnom restoranu u Borči dostizao skoro 5.000 dinara. U nekim beogradskim restoranima cena ide i do 6.000 dinara, dok se u Bukoviku kod Aranđelovca kilogram takozvanih prasećih bajadera prodaje za oko 3.800 dinara.
Od obora do restoranskog specijaliteta
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu u penziji i stručnjak za genetiku i oplemenjivanje životinja Vitomir Vidović ocenjuje da razlika između praznih obora i punih pečenjara nikada nije bila veća. Kako navodi, proizvodnja svinja u Srbiji višestruko je smanjena u odnosu na period kada je svinjarstvo bilo najrazvijenije, dok se sve veći deo potreba podmiruje iz uvoza.
„Propadanje svinjarstva počelo je još devedesetih godina, a do danas ni najveći uzgajivači više ne mogu ozbiljno da zarade. Najveći problem je što u lancu od obora do trpeze ne postoji pravedna preraspodela dobiti“, ukazuje Vidović.
On objašnjava da poljoprivrednik danas prase od oko 25 kilograma proda za približno 50 evra, dok se nakon pečenja dobije oko 18 do 20 kilograma mesa, koje se zatim prodaje po višestruko višoj ceni. Prema njegovoj računici, da bi proizvodnja bila isplativa, uzgajivač bi za takvo prase morao da dobije oko 100 evra.
Sve manje krmača, sve veća zavisnost od uvoza
Srbija danas ima oko 136.000 krmača, dok se procenjuje da je za potrebe domaćeg tržišta potrebno najmanje 300.000. Vidović navodi da bi taj broj krmača, uz dobru proizvodnju prasadi, mogao da obezbedi dovoljno svinjskog mesa za domaće potrebe.
Da je situacija na terenu sve teža potvrđuje i Draško Danilović iz Kuzmina kod Sremske Mitrovice, koji sa sinovima uzgaja oko 2.000 tovljenika. Kako kaže, u njegovom selu se nekada godišnje gajilo oko 40.000 svinja, a danas je taj broj pao na oko 12.000 grla.
„Pre nekoliko decenija nije bilo kuće bez svinje, a danas imate sela bez ijednog praseta“, kaže Danilović.
On upozorava da domaći proizvođači teško mogu da se izbore sa uvoznim mesom i prasadima, posebno zbog, kako navodi, nekontrolisanog uvoza i neusklađenosti propisa. Srbija najviše prasadi uvozi iz Danske, uglavnom grla stara do 10 nedelja, koja se zatim dogajaju do težine od oko 120 kilograma i prodaju klanicama.
Proizvođači traže jaču kontrolu uvoza
Danilović kaže da je trenutna otkupna cena oko 170 dinara po kilogramu i da, kada se uračunaju nabavna cena praseta, stočna hrana, energenti, veterinarski troškovi i ostali izdaci, proizvodnja postaje gotovo neisplativa.
Iako država proizvodnju podržava subvencijama, stočari smatraju da to nije dovoljno da se nadoknade gubici i zaustavi pad domaće proizvodnje. Kao ključne mere navode jaču kontrolu uvoza, bolju poziciju domaćih proizvođača na tržištu i pravedniju raspodelu zarade u lancu od farme do potrošača.
„Neophodno je omogućiti da domaća svinja dobije bolju poziciju na tržištu, a da proizvođači kroz pošteniju ekonomsku računicu ponovo mogu da posluju održivo i profitabilno. Bez toga ćemo i dalje imati situaciju da Srbija, zemlja koja je nekada hranila druga tržišta, danas sve više zavisi od uvoza“, zaključuje profesor Vidović.
