Precizna poljoprivreda sve češće se pominje kao jedan od pravaca modernizacije agrarne proizvodnje, jer omogućava da se voda, đubrivo, seme i zaštitna sredstva koriste racionalnije – u pravoj količini, na pravom mestu i u pravo vreme. Iako takav pristup donosi uštede, veću efikasnost i manji pritisak na životnu sredinu, za većinu poljoprivrednika u Srbiji ključna prepreka ostaju visoka ulaganja u savremenu mehanizaciju i digitalne alate
U preciznoj poljoprivredi koriste se GPS/GNSS sistemi za navođenje traktora i mašina, dronovi za snimanje parcela i prskanje, senzori za praćenje vlažnosti, temperature i kiselosti zemljišta, kao i tehnologija varijabilne primene, koja omogućava da mašine automatski menjaju količinu semena, đubriva ili zaštitnih sredstava u skladu sa stanjem na parceli.
Rukovodilac Centra za informacione tehnologije Instituta BioSens dr Oskar Marko, čije je istraživanje usmereno ka primeni naprednih metoda mašinskog učenja i evolutivnih algoritama u poljoprivredi, objašnjava za portal N1 da precizna poljoprivreda postaje dominantna paradigma u agraru.
„Ta metoda gajenja se zasniva na modelu da svaka biljka dobija tačno onoliko nutrijenata, vode i svih inputa koliko joj je zaista potrebno. Na ovaj način se vrše velike uštede, povećava se efikasnost proizvodnje, a dodatno je moguće smanjiti uticaj na životnu sredinu“, kaže Marko.
Kako dodaje, ovakav pristup posebno dobija na značaju u periodima kriza, kada dolazi do poremećaja u snabdevanju energentima, đubrivom i drugim inputima, što direktno utiče na troškove proizvodnje i profit poljoprivrednika.
„Sistemi u preciznoj poljoprivredi omogućavaju da se đubrivo ne rasipa svuda podjednako, već da se naprave uštede. Uz GPS lokaciju, satelitske i snimke dronova, moguće je optimizovati količinu đubriva, a priključne mašine i traktori mogu na osnovu lokacije da prilagode količinu hraniva koje se raspršuje“, objašnjava Marko.
Skupa tehnologija za domaće proizvođače
Poljoprivrednik iz Čeneja Aca Letić kaže za N1 da precizna poljoprivreda ima velike prednosti, ali da je za većinu proizvođača u Srbiji i dalje teško dostupna.
„Imam tri navigaciona sistema, koja mi znatno olakšavaju rad. Dron još nemam. Planiram da uvedem ISOBUS i mapiranje parcela. Svaka parcela mi je uneta, nemam preklapanja, smanjio sam malo potrošnju goriva, ali nisam uspeo mnogo da uštedim“, navodi Letić.
On ističe da su prethodne četiri godine bile veoma teške zbog suše, zbog čega su mnogi poljoprivrednici zaduženi i teško se odlučuju na nova ulaganja.
Prema njegovim rečima, razlika u ceni između klasične i savremene mehanizacije je velika. Klasična prskalica od 1.000 litara, kakvu koristi veliki broj domaćih proizvođača, košta između 12.000 i 15.000 evra, dok prskalica iste zapremine, povezana sa navigacijom i satelitskim sistemom, košta najmanje 45.000 evra. Veće mašine dostižu i 70.000 do 80.000 evra.
Slično je i sa sejalicama. Klasična sejalica za prolećne useve može da se kupi za 10.000 do 26.000 evra, dok sejalice namenjene preciznoj poljoprivredi koštaju i do 70.000 evra bez PDV-a.
Letić dodaje da se savremena oprema može nabaviti i preko IPARD fondova, ali da je taj model za mnoge proizvođače teško dostižan, jer poljoprivrednik najpre mora sam da finansira celu investiciju, a povraćaj dobija tek kasnije.
Automatizacija smanjuje greške i čuva zemljište
Marko ukazuje da je na njivama u Srbiji već prisutna automatizacija AB linija, odnosno sistem koji određuje pravac i linije kretanja traktora po parceli. Time se smanjuju preklapanja, štedi gorivo i obezbeđuje ravnomerniji rad.
Savremene mašine, dodaje, mogu biti efikasnije i lakše nego ranije, što smanjuje potrošnju goriva, ali i sabijanje zemljišta. Kompakcija, odnosno sabijanje zemljišta usled prolaska teške mehanizacije, negativno utiče na razvoj biljaka, jer koren teže prodire u zemlju i ima manje kiseonika.
Letić, međutim, smatra da se klasične metode obrade ne mogu potpuno izbaciti iz proizvodnje. Kao primer navodi sisteme obrade sa jednim prelaskom, kod kojih na parceli ostaje mnogo žetvenih ostataka, pa je često potrebna dodatna primena herbicida pre setve.
„Tendencije su da se iz poljoprivrede izbaci što više hemije, ali kod nekih inovativnih metoda ona se i dalje mora koristiti. Zbog korova moramo povremeno da koristimo i klasične metode, odnosno preoravanje zemljišta“, kaže Letić.
Dronovi korisni za prskanje, ograničeni za đubrenje
Na ovogodišnjem Novosadskom poljoprivrednom sajmu, podseća Marko, dosta se govorilo o upotrebi dronova u poljoprivredi. Organizovane su i obuke za proizvođače, na kojima se govorilo o praktičnoj primeni, nosivosti dronova, prskanju, regulativi i dostupnim proizvođačima.
Letić smatra da su dronovi posebno korisni kod prskanja useva, gde u pojedinim slučajevima mogu da nadmaše klasične prskalice. Ipak, navodi da postoje i ograničenja, naročito kod primene đubriva.
„Dronom može da se radi i veštačko đubrenje, ali je to daleko sporije od klasičnih metoda. Potrebno je mnogo đubriva po hektaru, a najveći dron koji se kod nas trenutno prodaje može da nosi oko 100 kilograma, što nije dovoljno ni za ceo hektar. Problem je i vetar, jer đubrivo može da pređe na susednu parcelu“, ukazuje Letić.
On dodaje da se njegova zemlja nalazi u blizini Čenejskog aerodroma, pa bi za upotrebu drona morao da ima i posebne dozvole.
Srbija još zaostaje za Evropom i SAD
Prema oceni Oskara Marka, prihvatanje novih tehnologija u Srbiji je i dalje na nižem nivou nego u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, navodi da je na Novosadskom sajmu video više domaćih visokotehnoloških startapova koji nude rešenja za poljoprivredu.
Kao primere izdvaja FarmBooker, digitalnu knjigu polja koja pomoću analitike podataka može da pomogne proizvođačima u odlučivanju, kao i Atar.ai, rešenje za precizno prskanje koje omogućava tretiranje samo delova parcele na kojima se nalazi korov.
„To je dobar primer kako može da se poveća efikasnost, uz uštedu pesticida i smanjenje troškova proizvodnje, jer se troši tačno onoliko koliko je zaista potrebno“, kaže Marko.
Letić, međutim, ukazuje da se uslovi u kojima rade domaći proizvođači značajno razlikuju od onih u Evropi. Kao primer navodi gorivo, koje evropski poljoprivrednici mogu da kupuju po povoljnijim uslovima, dok proizvođači u Srbiji najpre plaćaju punu cenu, a povraćaj dela akcize dobijaju naknadno.
Precizna i regenerativna poljoprivreda kao mogući spoj
Zbog sve izraženijih klimatskih promena, Letić smatra da će proizvođači sve više morati da razmišljaju i o regenerativnoj poljoprivredi. Ona podrazumeva smanjenu obradu tla, pokrovne useve, rotaciju kultura, očuvanje vlage i mikroorganizama u zemljištu, kao i povezivanje biljne i stočarske proizvodnje.
„Regenerativnom poljoprivredom bismo izbegli nekoliko operacija u proizvodnom ciklusu i napravili određene uštede, jer se od klasične obrade zemljišta sve teže živi. Troškovi su veliki, a cene naših proizvoda trenutno su veoma niske“, kaže Letić.
Marko ocenjuje da se upravo u kombinaciji tradicionalnog znanja i novih tehnologija nalazi prostor za razvoj održivije i profitabilnije poljoprivrede.
„Ove tehnologije omogućavaju profitabilnost i održivost, koje idu ruku pod ruku. To je prilika da se okrenemo zdravijoj proizvodnji, ali i konceptima regenerativne poljoprivrede – pokrovnim usevima, vetrozaštitnim pojasevima i prirodnim rešenjima za probleme u proizvodnji“, kaže Marko.
On zaključuje da moderan pristup ne mora da isključi iskustvo koje su poljoprivrednici sticali generacijama, već može da ga dopuni preciznijim podacima i boljim uvidom u stanje useva i zemljišta.
Letić, s druge strane, upozorava da Srbija još nije potpuno spremna za brzi prelazak na preciznu poljoprivredu. Kao probleme navodi visoke investicije, nedovoljno stabilnu infrastrukturu, povremene prekide RTK signala za satelitsku navigaciju, ali i činjenicu da su parcele u katastru često neprecizno određene.
Uz to, savremeni poljoprivrednik mora dobro da poznaje i eAgrar i digitalne procedure, dok je mladih ljudi u ovom poslu sve manje.
„Velika ulaganja idu uz ogroman rizik, a poljoprivreda nije dovoljno isplativa da bi mladi lakše ostajali u ovom poslu“, zaključuje Letić.
