Zahvaljujući privatizaciji, oko 120.000 hektara završilo je u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra. U toj trgovini državi i njenim građanima naneta je nesaglediva i trajna šteta
Prema podacima Ministarstva poljoprivrede, pre početka procesa privatizacije, koji je sproveden od 2000. do 2013. godine, u Srbiji je uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini oko 106 dobara i 36 kombinata.
Zahvaljujući privatizaciji, oko 120.000 hektara završilo je u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra.
Osim gašenja radnih mesta, uništenog stočnog fonda, ali i tehnologije, prekinuta je kooperacija desetina hiljada stočara i na taj način je izbačena ključna karika u lancu poljoprivredne proizvodnje i razvoja srpske ekonomije.
Najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način, jer prema važećoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen. Agencija za privatizaciju prodajući kombinate, zapravo je obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna. To je najveći propust.
Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća. Tu se i krije kvačka srpske privatizacije u agraru, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme, niti u početnu cenu na licitacijama.
Međutim, sa dokazom o kupovini firme, novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta.
Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena Strategija privatizacije, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na sistemu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je veliki broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Nažalost, u tim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Zadatak države bio je da u procesu restrukturiranja oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet ,,stanu na noge“, kako bi dobili nove gazde.
Radnici najveći gubitnici
Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Danas se nalazi na nivou 1910. godine, i kao grana u domaćem proizvodu poljoprivrede učestvuje tek sa 30 odsto, a trebalo bi najmanje sa 60 odsto.
Stočarstvo se i dalje smanjuje za dva do tri odsto godišnje, a novi srpski tajkuni se uglavnom bave ekstenzivnom proizvodnjom (pšenice i kukuruza) na velikim površinama.
Modeli privatizacije
Stalno se govori da su nužna preispitivanja zemljišne politike. Svaka nova izmena zakona o zemljištu bila je samo lakirovka, što znači da je potrebna izrada nove zemljišne politike, odnosno zakona o zemljištu. Sada kada je ostalo još da se privatizuje PKB, postoji i razmimoilaženje oko modela po kom PKB treba da dobije novog vlasnika – prodajom kapitala i imovine, javno – privatnim partnerstvom ili da država bude većinski vlasnik.
Agrarni analitičar dr Miladin Ševarlić ističe da je pre određivanja modela privatizacije potrebno uraditi nezavisnu analizu procene stanja kapitala i dobara kojima PKB u ovom trenutku raspolaže. Što se tiče imovine koju on danas poseduje, to je: 20.500 hektara obradivog zemljišta, 9.000 muznih krava, 3.500 tovnih junadi, 8.000 tovljenika, 2.000 ovaca, 30.000 koka nosilja. Od mehanizacije kombinat poseduje 35 kombajna, 330 traktora, 17 utovarivača, 12 balirki i 1.370 priključnih mašina. Tu su i fabrike stočne hrane i za doradu semena, silosi, sušare, veterinarska stanice, avijacija i ,,zelena energija“. Ukupan broj zaposlenih je 1.700!
Deo stručne javnosti se zalaže i za to da kombinat ostane državno vlasništvo ili da se preda na upravljanje Beogradskom univerzitetu, naučnim radnicima, ekspertima i ljudima od struke. Uostalom, u Izraelu je sva zemlja državna, pa i kombinati koji se izdaju u zakup na 49 godina, u državnom su vlasništvu. I svi dobro rade! Zašto tako nešto ne bi moglo i u Srbiji? Za PKB je to posebno pogodno jer kod sebe ima tržište od dva miliona stanovnika (Beograd), pa ako se vodi investiciona i razvojna politika, ne treba strahovati da neće imati obezbeđenu prodaju svojih proizvoda i da sa znatno manjim troškovima transporta od drugih.
Analitičari su saglasni da država ne treba da rasprodaje državno zemljište (ne zna se tačno koliko ga ima, pominje se od 600.000 do 830.000 hektara). Ako bude ponegde i prinuđena da to uradi, mora da nađe način na koji će sprečiti da budući vlasnici preko noći promene namenu i pretvore ga u građevinsko zemljište. Pre donošenja konačne odluke – da li kombinat ostaje pod državnom kapom, ide li na tendersku prodaju ili će se primeniti model javno-privatnog partnerstva, u obzir svakako treba uzeti i loša iskustva sa dosadašnjom rasprodajom poljoprivrednih kombinata i preduzeća.
Stremimo ka evropskom modelu agrara, a tamo su iskustva s velikim sistemima u poljoprivredi sasvim drugačija. Oni ne samo da opstaju, već ih država putem raznoraznih namenskih, fondova maksimalno stimuliše i podupire, jer su nosioci visoko produktivne proizvodnje i garant prehrambene sigurnosti svake države.
