Dok je pažnja svetske javnosti uglavnom usmerena na značaj Ormuskog moreuza za tržište energije, sve je više upozorenja da je ovaj pomorski prolaz jednako važan i za globalno snabdevanje đubrivima, a samim tim i za proizvodnju hrane. Prema Reutersu, kroz ovaj pravac prolazi oko trećine svetske trgovine đubrivima, kao i približno petina izvoza goriva, zbog čega poremećaji u plovidbi već podižu cene i stvaraju veliku neizvesnost na tržištu
Zemlje Persijskog zaliva spadaju među najvažnije proizvođače i izvoznike sirovina neophodnih za proizvodnju mineralnih đubriva, dok je Iran jedan od najvećih izvoznika uree. Dodatni problem je to što Bliski istok ima i ključnu ulogu u snabdevanju sumporom, važnom komponentom za proizvodnju fosfatnih đubriva i niz industrijskih procesa. Kako se bezbednosna situacija pogoršavala, promet kroz moreuz znatno je oslabio, a tržište ostalo bez dela ključnih isporuka.
Pritisak je dodatno pojačan i na strani proizvodnje. Reuters navodi da je QatarEnergy morao da zaustavi proizvodnju u najvećem svetskom kompleksu za proizvodnju uree na jednoj lokaciji, nakon poremećaja u snabdevanju gasom usled napada na LNG infrastrukturu. Istovremeno je smanjena i proizvodnja sumpora u drugim delovima regiona, što dodatno sužava ponudu na ionako napetom tržištu.
Posledice se već osećaju među poljoprivrednicima. Cene đubriva su, prema Reutersu, na pojedinim tržištima u kratkom roku skočile sa 516 na čak 683 dolara po toni, dok analitičari upozoravaju da bi produženi poremećaji mogli da izazovu još snažniji rast. U takvim okolnostima proizvođači su primorani da razmišljaju o smanjenju upotrebe đubriva ili promeni setvene strukture, što direktno povećava rizik od nižih prinosa i skuplje hrane.
Posebno su izložene zemlje koje zavise od uvoza iz Persijskog zaliva i ulaze u ključne faze setve. Dok deo razvijenih država još može da se osloni na ranije obezbeđene zalihe, siromašnije zemlje Azije i Afrike imaju mnogo manje prostora da apsorbuju rast troškova. Upravo zato se poremećaji u snabdevanju đubrivima sve češće posmatraju ne samo kao tržišni, već i kao bezbednosni problem, sa mogućim dugoročnim posledicama po globalnu proizvodnju hrane i socijalnu stabilnost.
