Ekonomski patriotizam doprinosi privredi, ali država, kako kaže zakon, ne sme da ga reklamira. Svako favorizovanje proizvoda zato što su domaći dovelo bi do narušavanja jedinstva tržišta, do protežiranja jednog ili grupe artikala, odnosno proizvođača, što je zabranjeno i u suprotnosti je sa aktuelnim evropskim zakonodavstvom. S druge strane, svaka članica te evropske “porodice” među svojim granicama širi “afinitete” prema proizvodima koje su sami napravili.
Uprkos tome što se globalna ekonomija zasniva na ravnopravnom tretmanu proizvoda, ipak, moćne države i velike ekonomije, kada zatreba naprave iskorak i svesno odu u protekcionizam, u uslovima globalizacije tržišta. O promociji i nastojanju da se favorizuju domaći proizvodi, stručnjaci su podeljenih mišljenja. Po nekima, država ne treba da se meša, već da stvori bolje uslove poslovanja, dok drugi drug ocenjuju da je takva akcija sada postala ad acta, iz više razloga.
– Prvo, zakonom o trgovini izjednačen je status domaćih i stranih proizvoda, drugo, pitanje je šta je domaći proizvod, proizvod koji proizvodi domaća fabrika sa domicilnim kapitalom i vlasništvom ili pak kompanija koja posluje na teritoriji Srbije bez obzira na vlasništvo – ističe Dragovan Milićević, ekonomista.
– Mala zemlja u eri globalizacije i prepuštanja tržišta moćnim “igračima” više nema nikakve mogućnosti da na adekvatan način promoviše proizvode koji su proizvedeni na svojoj teritoriji, bez obzira na to što bi takva politika bila od velikog značaja za domaću ekonomiiju. Ključni domaći brendovi sada su vlasništvo kompanija, koje su kupile kompletni ili većinski kapital domaćih kompanija koje su promenili vlasništvo.
U vreme kada je borba za nacionalne interese zapravo borba za očuvanje domaće ekonomije, kompanije koje kupuju strane brendove najčešće to čine tako što u kampanjama usmeravaju pažnju potrošača na nešto drugo, da bi sakrile da omiljeni proizvod domaćih potrošača za koji su oni emotivno vezani, sada ima novog vlasnika koji dolazi iz druge, često susedne zemlje. Tako ne čudi da je u domaćoj javnosti uvreženo mišljenje da su “smoki”, “bananica”, “grand” i “bonito” kafa naši, domaći uprkos tome što oni odavno nisu naši. Mi ih tako doživljavamo i zato što su se novi vlasnici iz Hrvatske potrudili da takvu vezanost potrošača sačuvaju za omiljen brend.
Primera radi, “Atlantik grupa” je postala vlasnik ključnih srpskih brendova “Štarka” i “Granda”, “Agrokora” – “Dijamanta” i “Frikoma”, “Nestlea” i “Dr Etkera” – “Centroproizvoda”…
Naravno da ekonomski interes kompanije preovlađuje i da je njihov tržišni potencijal u Srbiji neprikosnoven, ali dodaje Milićević, postavlja se pitanje da li će jednog dana u potrazi za jeftinijom radom snagom i uslovima proizvodnje, ti proizvodi biti dislocirani. Uostalom, to je uradila i jedna velika konditorska kuća dislociranjem proizvodnje svojih nekoliko brendova u BiH.
I poznati trgovinski lanci u zemlji, u vlasništvu stranih belgijskih, hrvatskih i francuskih kompanija, potrošačima se obraćaju kao “komšijske” i “naše” radnje. Sve je to dozvoljeno, jer je borba za tržište i potrošača u savremenoj ekonomiji zasnovana na usmeravanju pažnje potrošača, na ono što je dobitna kombinacija, odnosno rast prodaje i profita.
Konsultant za strana ulaganja Milan R. Kovačević smatra da za robne marke svaka zemlja uvek ima snažan interes.
– Još uvek traje u svetu relativno slobodna prekogranična trgovina, ali se na različite načine, izbegavajući nedozvoljene, promoviše proizvodnja u zemlji – dodaje Kovačević.
– Istovremeno zbog usporavanja rasta svetske privrede, ojačava i želja za zatvaranjem zemalja. Ali je neizvodljivo da zatvaranje bude samo na pravcu uvoza. A pošto Srbija još ima nedovoljno razvijene ukupne ekonomske odnose sa svetom, nama bi zatvaranja nanela štetu.
Prema Kovačevićevom mišljenju, štetno je za potrošače sve češće naše zalaganje protiv uvozne robe. Pametnije bi bilo, kaže, poraditi na boljoj kontroli kvaliteta, propisivanju strožih standarda, itd. A još važnije popraviti klimu za veće investiranje i veću, naročito izvoznu, proizvodnju.
