Dok se kilogram sirove vune proizvođačima nudi i za svega 15 dinara, na drugom kraju lanca od istog prirodnog materijala nastaju šeširi, torbe, broševi, nakit i odevni predmeti prilagođeni savremenom gradskom životu. Festival vune na Malom Dunavu pokazao je oba lica ove priče – zašto vuna u Srbiji često završava kao otpad, ali i koliko mogućnosti pruža kada joj se dodaju znanje, kreativnost i ručni rad

„Vuna se rodi kad se rodi jagnje. Ceniti vunu znači ceniti život – ovcu, prirodu, svoju zemlju“, jedna je od poruka kojom je Mia Tadić sa porodične Farme Tadić iz Pričevića kod Valjeva započela predavanje „Put vune od jagnjenja do čarapa“.

Njena porodica uzgaja romanovske ovce, a prve životinje nabavili su 2014. godine. Vuna tada nije bila razlog za izbor rase – romanovske ovce odabrali su zbog plodnosti i ekonomske računice. Tek kasnije počelo je pitanje šta sa vunom.

Od šišanja do predenja – pet koraka koji traže mnogo rada

Put od ovce do vunenog proizvoda znatno je duži nego što na prvi pogled izgleda. Tadić ga svodi na pet osnovnih etapa: šišanje, sortiranje, pranje, češljanje i predenje.

Na kvalitet vune utiču uslovi u kojima životinja boravi, ishrana i zdravstveno stanje, genetika, ali i vremenske prilike. Prva vuna jagnjeta veoma je meka, ali sa njom nije najlakše raditi.

Već kod šišanja počinju troškovi. Ovce se, u zavisnosti od rase, šišaju jednom ili dva puta godišnje, a potrebno je obezbediti čistu podlogu i dobru opremu. Posle toga sledi sortiranje, koje može trajati znatno duže od samog šišanja. Iz runa treba ukloniti slamu i druge nečistoće i razdvojiti vunu prema kvalitetu ili boji.

Zatim dolazi pranje, koje je na manjim gazdinstvima često ručni i veoma zahtevan posao. Vuna se potom češlja ili obrađuje na vunovlačari kako bi mogla da se prede, a tek tada može da postane predivo za dalju izradu.

Kada kilogram vune vredi 15 dinara

Problem je što se sav taj rad proizvođaču uglavnom ne isplati.

Tadić je navela da je poslednja ponuda koju je njena porodica dobila iznosila svega 15 dinara za kilogram sirove vune, dok samo šišanje košta oko 500 dinara po ovci.

Na njihovom primeru računica izgleda još jasnije. Mašinica za šišanje koštala je oko 500 evra, a po sadašnjoj vrednosti vune trebalo bi prodati približno 4.000 kilograma samo da bi se isplatio taj trošak. Sa stadom od stotinak ovaca koje daju oko jedan do dva kilograma vune po grlu godišnje, za to bi, prema njenoj računici, bile potrebne decenije.

Zato vuna na mnogim gazdinstvima umesto sirovine postaje problem – nema organizovanog otkupa, preradnih kapaciteta je malo, a pranje, sortiranje i priprema zahtevaju vreme i rad.

Tadić ukazuje i na nestanak delova nekadašnjeg lanca: nema dovoljno manjih perionica za količine od nekoliko desetina kilograma, vunovlačare su sve ređe, stare mašine nestaju, dok ni predionicama male količine uglavnom nisu ekonomski zanimljive.

Među mogućim rešenjima vidi male perionice, očuvanje starih vunovlačara i predionica, podršku preradi vune, edukaciju i razvoj tržišta za ručno izrađene proizvode.

Vuna ne mora da bude samo težak džemper

A upravo je drugi deo priče mogao da se vidi nekoliko metara dalje, među izlagačima na Festivalu vune.

Akademska slikarka Lola Lukić već desetak godina koristi vunu kao umetnički medij. Na njenom štandu nisu dominirali proizvodi koje najčešće povezujemo sa vunom – debele čarape i teški džemperi – već šeširi, torbe, broševi i fini odevni predmeti koji sasvim prirodno pripadaju gradskom okruženju.

„To je materijal primeren i gradu i gradskim uslovima života“, kaže Lukić.

Sa vunom je, ipak, povezana od detinjstva. Njena baka iz Bosne prela je vunu, pravila ćilime i druge predmete, a Lola je kasnije, posle završene Akademije, tragala za sopstvenim umetničkim medijem. Radila je na staklu, svili i drvetu, sve dok u Sloveniji nije otkrila pustovanje vune sa svilom.

Posebno ju je privuklo to što se materijali mogu spojiti bez lepka, igle i konca. Vlakna vune tokom pustovanja povezuju se sa svilom, ali i drugim prirodnim materijalima poput viskoze ili pamuka.

Od slike do šešira – vuna kao umetnički materijal

Za umetnicu takav materijal pruža gotovo neograničene mogućnosti. Može da menja boju, teksturu, debljinu i samu formu predmeta.

Površina može biti glatka, naborana ili rupičasta, a vuna se može kombinovati sa svilom, kožom, perlama i vezom. Tako nastaju torbe, beretke, različite vrste kapa i šešira, ali i radovi koji se nalaze negde između primenjene umetnosti i odevnog predmeta.

U tim predmetima Lukić nastoji da zadrži i vezu sa tradicijom.

„Važno mi je da uvek postoji neka priča o tradiciji i našoj prošlosti“, kaže ona, dodajući da upravo ručni rad omogućava eksperimentisanje i stvaranje nečega što nije industrijski uniformisano.

Za nju vrednost takvih predmeta nije samo u njihovom izgledu. Oni nastaju sporije, mogu dugo da traju i stoje nasuprot masovnoj proizvodnji stvari namenjenih kratkoj upotrebi.

Vuna kojoj treba vratiti vrednost

Tako se priča sa festivala na Malom Dunavu zatvara gotovo tamo gde je i počela.

Na jednoj strani nalazi se ovca koju svakako treba šišati zbog njenog zdravlja i odgajivač kome vuna predstavlja trošak. Na drugoj je prirodni materijal koji u rukama zanatlija i umetnika može postati moderan šešir, torba, broš, fina odeća ili unikatan umetnički predmet.

Problem nije u vrednosti vune, već u tome što nedostaje organizovan lanac koji bi je od sirovine doveo do proizvoda veće vrednosti.