Iako su neki agroekonomisti predvideli da će zbog nepovoljnih vremenskih uslova i nedostatka obrtnog kapitala prolećni poljoprivredni radovi biti na nivou “sirotinjske setve” koja ne obećava bogatu žetvu, čini se da sve ipak nije tako crno. Milan Prostran, stručnjak za poljoprivredu koji je ceo radni vek proveo baveći se agroekonomijom kaže za naš list da se setva obavlja ipak relativno dobro i biće završena u optimalnom roku.
– Ti rokovi su bili skraćivani zbog raznih razloga, nekada je to bilo do 15. maja, ali u međuvremenu su došli nešto raniji hibridi, a i klima se promenila. Do početka maja će setva biti završena, s dominantnim učešćem kukuruza od oko 1.200.000 hektara. Pod sojom je skoro 200.000 hektara, što je pravi bum imajući u vidu da je ona krajem 70-tih godina bila na svega 5.000. Ali to je lako objasniti: radi se o kvalitetnoj proteinskoj kulturi, univerzalnoj, koja se prilagodila na naše uslove, sa širokom primenom u ishrani ljudi, ali koja obezbeđuje i tov živine i svinja – objašnjava naš sagovornik.
Prostran pretpostavlja da nekih 60 – 70 odsto proizvodnje soje ide na ishranu stoke i proizvodnju mesa, dok se ostatak usmerava u ljudsku ishranu: sve u skladu s razvijenošću prehrambene industrije i navikama potrošača. Soja se gaji i zbog ulja koje se koristi u industriji lakova i boja, što je čini veoma zanimljivom za proizvođače. Ima dobru cenu, računa se da će dostići između 45 i 50 dinara po kilogramu.
Suncokret će standardno biti sejan na oko 160.000 hektara, a kada je bila viša cena 1980-tih godina i njega je bilo na oko 200.000.
– Šteta što se smanjuju površine, da ne kažem nestaje šećerna repa. Mi nikako nismo uspeli da izgradimo poslovne odnose između primarnih proizvođača i šećerana. To nije ništa novo ni ove, a ni prethodnih godina, da se nagovore šećerane da garantuju cenu. Mi smo je kao tehnolozi zvali kraljicom polja – jer ipak repa daje četiri puta veći dohodak od pšenice. Ali to su stalne igre: šećerane su ipak ispale pomalo nefer jer nisu zadržale kvalitetniji ugovorni odnos s proizvođačima repe. Nekada je bilo dovoljno da imate od 8.000 do 10.000 ha po jednoj šećerani, a Srbija je imala 110.000 hektara pod repom – dodaje Prostran.
Danas se to drastično razlikuje: prema podacima poljoprivrednih službi i kompanije Sunoko, repa je posejana na oko 40.000 hektara, što je znatno manje nego prošle godine, kada je to bilo 70.000. Proizvođači su razočarani prošlogodišnjim menjanjem cena u ugovorima sa šećeranama, kada im se zarada na repi bitno smanjila.
Ali, uglavnom su svi svesni da je glavni krivac za to pad cene na svetskom tržištu: za godinu i po dana je prepolovljena, sa 700 na 380 evra. Za ovogodišnji rod Sunoko je formirao cenu od 285 evra po toni šećerne repe.- Zbog skupih inputa manja su ulaganja, manje je kvalitetnog đubriva, biće slabije uzorana brazda ili pripremljeno zemljište…
Bilans će biti da će sve poskupeti za 15 do 20 odsto. I dalje ćemo trpeti uticaje svetskih berzi i velikih tržišta, jer mi ne možemo da budemo izolovani od toga. Kritičan je kukuruz, pšenica i uljane kulture – predviđa Prostran. – Ono što je dobro je da se šire površine pod povrćem, kao i pod plastenicima. Naši seljaci traže način da dođu do bolje zarade kroz intenzivnu proizvodnju u zatvorenom prostoru. Ipak, mali i srednji farmeri, znači s posedom tu negde od 2 do 5 hektara, imaće puno problema.
Zadrugarstvo je i dalje u velikoj krizi i farmeri imaju šanse jedino ako osnivaju zadruge koje će ih štititi u svim složenim odnosima kada se nađu u makazama između prerađivačke industrije i snabdevača repromaterijala, trgovaca i izvoznika…
Prostran predviđa da će polja biti zasejana na do 2,5 miliona hektara – u prošloj deceniji su korišćene površine do 2,7 miliona, s tim da će kvalitet roda zbog oskudice biti nešto slabiji.
– Već odavno govorim da ćemo biti izloženi raznim pritiscima tzv. mera vancarinske zaštite. Uvek će nam se izmišljati novi sistemi kvaliteta, uvek ćemo plaćati cenu kao mala i skromna ekonomija… Mali proizvođači bi morali imati veću podršku države. Država bi morala da ima prema njima neću da kažem privilegovani odnos, ali takav da oni mogu nekako da opstanu. Da, na primer, imaju prednost kod zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta.
– Kada se završi restitucija, država koja ima sada nekih 400.000 hektara na raspolaganju, ostaće na nekih možda 150.000 ha. To bi trebalo da daje u zakup malim i srednjim proizvođačima kako bi oni ekonomski ojačali. Kod nas vlada princip podele plena: uzme malo opština, malo štrpne pokrajina, pa republika… a trebalo bi da se uvede sistem subvencija prema njima, da i oni prežive u teškim uslovima – smatra Prostran.
Dodaje da nas najviše muči problem nekonkurentnosti, pa danas čak i oni koji obrađuju i 100 hektara imaju probleme. Prosek evropske farme je negde oko 24, 25 ha, ali uz izdašne subvencije. Stočarstvo će biti posebno snažno izloženo konkurenciji, to je već i sada tako. Možda će ove godine voće nešto bolje proći nego prethodne: kajsija je tu i tamo oštećena, ostale voćne vrste malo kasne u cvetanju, ali je za očekivati da će bolje proći nego prošle godine.
– Mi moramo da zauzmemo dobre pozicije barem kod nekoliko kultura u povrtarstvu i ratarstvu. Možda je izlaz u vraćanju nekih kultura kojih je bilo na ovim prostorima, a posebno u Vojvodini, za koje Evropa ima interes. Na nekih stotinak hiljada hektara bi možda mogli da sejemo konoplju, lan, ricinus… Zatim da se mnogo više bavimo proizvodnjom gusaka, a ovce imaju ponovo veliki značaj zbog vune – svet je zainteresovan za prirodna vlakna (vunu, vlakno lana, konoplju), za ulje od semenki…
Uopšte uzevši, u biologiji se taj krug stalno okreće: kada se zadovoljite raznim novim tehnologijama i sintetikama, onda počnete ponovo da tražite prirodne materijale. Danska ima svoju frizijsku rasu ovaca i vuna je tamo ponovo hit. Evo, Hrvati ugovoriše nekih 4.000 hektara konoplje za potrebe farmaceutske industrije i industrije ulja sa Danskom. Sa svim ovim što gajimo ne možemo ostati konkurentni, ali sa po nekim stvarima možemo – zaključuje Milan Prostran.
Veći problem odvodnjavanje
– Vidim tako u Vršcu, gde sam rođen i imam kuću, da ljudi intenzivno rade, ali je problem tamo gde je zemljište zabareno, gde je prevlažno i zadržava vodu. A to je opet pitanje za institucije koje ne dovode infrastrukturne sisteme u optimalno stanje, što iziskuje dosta para pa bi morale biti zainteresovane lokalne samouprave, pokrajina i republika. U Srbiji nikada nije bio prevelik problem navodnjavanja, nego odvodnjavanja. Gde god tog problema nema – setva će biti obavljena – ubeđen je Milan Prostran.
Pšenica na nivou proseka
Setva pšenice u Srbiji obavljena je na oko 550.000 hektara i na nivou je prošlogodišnjeg proseka. Stručnjaci procenjuju da će u 2015. žetva pšenice biti na nivou prethodnih godina, odnosno da će biti požnjeveno između 2,3 i 2,5 miliona tona. Za domaće potrebe, računajući stanovništvo i konditorsku industriju, stočnu proizvodnju i semensku potrošnju, potrebno je 1,5 miliona tona, a ostatak od milion tona mogao bi da završi na inostranom tržištu.
