Setva šećerne repe, koja će početi čim se njive prosuše, praktično će označiti pun zamah prolećnih radova, a za ovu sedmicu najavljen je i početak isplate državnih subvencija za poljoprivredu.
Da li je ta pomoć dovoljna, da li paori imaju na koga da se oslone kada odlučuju šta i na koji način da proizvode i da li samo zbog toga jedemo najskuplju hranu u Evropi?
Poljoprivrednici koji iščekuju državne subvencije, a bilo je najava da će isplata početi ove sedmice, prvo mogu da se nadaju onim, lanjskim, neizmirenim, kaže predsednik Udruženja agroekonomista Srbije, Miladin Ševarlić.
Nove mogu da se očekuju tek kada obnove ili produže registraciju gazdinstva, ukazuje Ševarlić.
“Do 31. marta je rok i izuzetno je kratak. Nemoguće ga je produžavati, jer se radi o Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, a ne o Uredbama, kako je to do sada bio slučaj, pa su rokovi mogli da se pomeraju”, objašnjava Ševarlić.
Za biljnu proizvodnju, bez obzira o kojoj kulturi je reč, dobijaće se 6 hiljada dinara po hektaru, a sa 6 hiljada dinara biće regresirano dizel gorivo, što je ukupno, preračunato u valutu spram koje sve merimo, oko 110 evra.
Za proizvođača šećerne repe iz Kisača, Jozefa Folkmana setva je posao u kojem ne računa previše na pomoć države :
“Pa otprilike se ulaže oko hiljadu evra po hektaru, a tih 12 hiljada dinara, to je vrlo malo”, smatra Folkman.
Kod našeg zapadnog suseda, u Hrvatskoj, subvencije su znatno veće i nisu iste za sve useve, čime se proizvodnja usmerava. Za Radio Novi Sad, urednik osiječkih časopisa “Agrotehnika” i “Uljarice”, Damir Rukovanjski :
“Nekakvih 130 evra je državna subvencija za hektar pšenice. Za šećernu repu se dobije 2.960 kuna, što je otprilike 350 evra po hektaru. Recimo, u Slavoniji se ne može dobiti podsticaj za masline, a u Dalmaciji za pšenicu, znači tačno je određeno gde se za koju kulturu odobrava državna dotacija”, kaže Rukovanjski.
Bez sistemskog stimulisanja proizvodnji koje daju najbolje rezultate u pojedinim rejonima, ali i zbog nedovoljnih ulaganja, u prinosima uglavnom zaostajemo za Evropom.
Za lanjski podbačaj u rodu kukuruza, opravdanje može da bude suša, ali to nije usamljen primer, upozorava savetnik predsednika Privredne komore Srbije, Vojislav Stanković :
“Slična je situacija i sa pšenicom. Oko 4 tone zrna nam je prosek, dok genetski potencijal omogućava 8 i 9 tona po hektaru”.
Međutim, nije to jedini razlog što nam je hrana skupa, kaže Stanković.
“Naše je tržište malo, a na njemu su čitavi lanci supermarketa, koji diktiraju cene. Uz to, imamo izuzetno skupu maloprodaju, sa visokim maržama i PDV-om, koji je za većinu prehrambenih proizvoda dostigao 20 procenata”, upozorava Stanković.
Predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije, Miladin Ševarlić, pak, smatra da su kod nas cene samo relativno visoke, jer su nam plate izuzetno niske, pa troškovi hrane u kućnom budžetu učestvuju sa više od 40 odsto.
“Sa tako malim platama, kao našim, od 250 ili 300 evra mesečno, retko gde možete da obezbedite kvalitetniju ishranu stanovništva”.
Ševarlić smatra da oživljavanje sela umnogome može da doprinese smanjenju nezaposlenosti i proizvodnji jeftinije hrane, ali da imamo pogrešan pristup, jer se potencira ukrupnjavanje, koja podrazumeva veliko učešće mehanizacije.
“Mala gazdinstva, sa malom obradivom površinom, treba da se orijentišu na radno intenzivne proizvodnje, kao što je, na primer, uzgoj jagoda, u kojoj može da se ostvari godišnji prihod od 30 hiljada evra. Pri tome, već u prvoj godini, čista dobit može da bude i 10 hiljada evra”, ukazuje Ševarlić.
To naravno podrazumeva i znatna ulaganja, naročito u sisteme za navodnjavanje, ali se dugoročno isplati i uz to upošljava mnogo radne snage, pa bi na tom modelu trebalo zasnovati dugoročnu strategiju razvoja poljoprivrede, kaže Ševarlić.
RTV.
