Treća uzastopna godina niskih cena i skupe proizvodnje ozbiljno je istanjila finansijsku snagu ratarskih gazdinstava u Srbiji. Čak i tamo gde su prinosi dobri, zarada često nije dovoljna za otplatu kredita, obnovu mehanizacije, ulaganje u zemljište i bezbedan ulazak u narednu setvu
Problem zato nije samo koliko danas košta kilogram pšenice. Problem je što veliki broj gazdinstava proizvodi sirovinu male dodate vrednosti, na skupoj ili zakupljenoj zemlji, uz preskupu mehanizaciju i malo prostora da utiče na cenu, trenutak prodaje i uslove otkupa.
Država ne može trajno određivati cenu žitarica niti garantovati profit svakom proizvođaču. Ali ni odgovor ne može da se svede na poruku da ratari treba samo bolje da rade, povećaju prinos i sačekaju povoljnije tržište.
Kriza je strukturna, pa takva moraju biti i rešenja. Deo promena zavisi od samih proizvođača, a deo od države, finansijskog sistema, tržišne organizacije i razvoja prerade.
Šta mogu i moraju da promene ratari u Srbiji
Ratari moraju povećavati produktivnost, ali ne povećavanjem troškova po svaku cenu. Cilj nije samo više tona po hektaru, već veći prinos uz bolju kontrolu ulaganja. Analiza zemljišta, kvalitetno seme, preciznije đubrenje, pravovremena setva, očuvanje vlage i izbor odgovarajuće sorte mogu doneti više od nekontrolisanog povećanja inputa.
Plodored mora više da prati tržište, zemljište i klimatske rizike. Pšenica i kukuruz ne mogu po automatizmu zauzimati iste površine svake godine. Uljana repica, soja, semenska proizvodnja, industrijsko, lekovito i začinsko bilje mogu doneti bolji rezultat, ali samo tamo gde postoje znanje, uslovi i siguran kupac.
Proizvođači moraju ozbiljnije da se udružuju. Suština nije u osnivanju još jednog udruženja, već u zajedničkoj nabavci repromaterijala, skladištenju, razvrstavanju robe, ugovaranju prodaje i ulasku u preradu. Tek tada deo vrednosti koji sada ostaje trgovini i logistici može da pripadne ratarima.
Nije održivo ni da svako gazdinstvo poseduje sopstveni kombajn, veliki traktor i kompletnu liniju priključnih mašina. Mašinski prstenovi, zajedničko vlasništvo i korišćenje usluga moraju postati normalan deo poslovanja, naročito na manjim i srednjim gazdinstvima.
Deo ratara moraće da traži dodatnu vrednost van čiste proizvodnje žitarica. To može biti stočarstvo, prerada, povrtarstvo, voćarstvo, semenska proizvodnja, energija, skladištenje ili pružanje usluga. Čisto ratarstvo na ograničenom broju hektara, uz visok zakup i skupu mehanizaciju, sve teže može da izdržava porodicu i finansira razvoj gazdinstva.
Ratarima je potreban i zajednički, stručan i reprezentativan glas. Protesti mogu da skrenu pažnju na problem, ali dugoročna rešenja traže organizaciju koja raspolaže podacima, kalkulacijama i jasnim predlozima za pregovore sa državom.
Ključne reči budućeg ratarstva zato su znanje, produktivnost, plodored, udruživanje, zajednička mehanizacija, stočarstvo, prerada i dodatni izvori prihoda.
Šta treba da uradi država
Poljoprivrednici moraju pre setve da znaju koje podsticaje mogu očekivati, pod kojim uslovima i kada će biti isplaćeni. Mere koje se menjaju tokom proizvodne godine ne omogućavaju ozbiljno planiranje.
Potrebna je višegodišnja politika sa jasno utvrđenim prioritetima: produktivnost, zemljište, navodnjavanje, osiguranje, udruživanje, skladištenje, stočarstvo i prerada.
Usmeriti subvencije ka razvoju
Podrška po hektaru važna je kao pomoć likvidnosti, ali sama po sebi ne menja način proizvodnje. Veći deo investicione podrške treba vezivati za analizu zemljišta, sertifikovano seme, osiguranje, preciznu poljoprivredu, širi plodored i zajedničke investicije proizvođača.
Subvencije ne bi trebalo samo da ublažavaju posledice loše godine, već da gazdinstvo učine konkurentnijim u narednim sezonama.
Podržati zajedničko korišćenje mehanizacije
Javni novac ne treba dominantno trošiti na kupovinu velikog broja mašina koje će biti nedovoljno iskorišćene. Veću podršku treba da dobiju zadruge, grupe proizvođača i pružaoci usluga koji opremu koriste na većim površinama.
Tako se smanjuje trošak po hektaru i savremena tehnologija postaje dostupna i manjim gazdinstvima.
Obezbediti povoljnije finansiranje
Ratari proizvodnju plaćaju mesecima pre nego što ostvare prihod. Zbog skupih kredita i dugova prema dobavljačima često su prinuđeni da prodaju rod odmah posle žetve.
Potrebni su povoljni obrtni krediti, duži poček i otplata prilagođena proizvodnom ciklusu. Posebne linije treba usmeriti ka skladištenju, navodnjavanju, popravljanju zemljišta, stočarstvu i preradi.
Omogućiti da ratar ne mora odmah da proda rod
Skladištenje samo po sebi ne garantuje bolju cenu, ali proizvođaču daje izbor. Zato treba podržati zadružne silose, sušare, laboratorije i sistem robnih zapisa, kako bi uskladištena roba mogla da posluži kao garancija za kratkoročni kredit.
Posebno je važno omogućiti da se pšenica razvrstava i plaća prema kvalitetu, a ne samo kao jedinstvena merkantilna roba.
Urediti tržišna pravila
Država ne treba da određuje cenu, ali mora da obezbedi jasne ugovore, transparentne obračune kvaliteta, rokove plaćanja i dostupne podatke o cenama, zalihama, izvozu i uvozu.
Proizvođač mora unapred da zna kako se obračunavaju vlaga, primese, skladištenje i kvalitet, kao i pod kojim uslovima otkupljivač može da menja cenu.
Razviti efikasnije osiguranje
Suša, grad, oluje i ekstremne temperature više nisu izuzetak. Potrebni su modeli osiguranja zasnovani na prinosu, prihodu ili merljivim vremenskim pokazateljima, uz učešće države u pokriću velikih sistemskih rizika.
Pomoć ne sme da zavisi samo od toga koliko su protesti glasni nakon nastanka štete.
Urediti zakup državnog zemljišta
Aktivnim proizvođačima potrebni su višegodišnji i sigurni ugovori. Jednogodišnji zakup ne podstiče ulaganje u plodnost, drenažu, navodnjavanje i očuvanje zemljišta.
Prednost treba da imaju aktivna gazdinstva, mladi poljoprivrednici, stočari i oni koji mogu da dokažu ulaganje u zemljište.
Podržati zadruge koje stvarno posluju
Podrška zadrugama treba da zavisi od rezultata: zajedničke nabavke, količine prodate robe, broja aktivnih članova, prerade i dobiti vraćene proizvođačima.
Nije dovoljno izgraditi objekat. Potrebni su stručno upravljanje, transparentnost, poverenje i tržišni rezultat.
Povezati ratarstvo sa stočarstvom i preradom
Domaće žitarice moraju u većoj meri da se pretvaraju u meso, mleko, jaja, stočnu hranu, skrob, ulje, brašno, testeninu i energiju.
Cilj nije da svaki ratar postane stočar ili prerađivač, već da proizvođači kroz zadruge, ugovore i vlasničko povezivanje dobiju deo vrednosti koja nastaje posle žetve.
Odgovornost je podeljena
Nije realno da država svake godine nadoknađuje razliku između tržišne cene i očekivane zarade. Nije realno ni da se sva odgovornost prebaci na proizvođače koji posluju u sistemu skupog kapitala, nestabilnih pravila i slabe pregovaračke moći.
Ratari moraju menjati proizvodnju i način poslovanja. Država mora menjati uslove u kojima oni posluju.
Bez oba procesa, svaka nova žetva ponovo će otvoriti istu raspravu o niskim cenama, protestima i kratkoročnim merama koje rešavaju sezonu, ali ne i budućnost ratarstva.
