Srbiji je, nesumnjivo, potrebna nova agrarna politika ili strategija, svejedno je kako će se zvati važno je da donese očekivane rezultate. Preduslov za to je da bude realna i ostvariva
Dakle, mora se odustati od Strategije razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine, koja je nerealna, neostvariva i štetna za agrarni razvoj Srbije, jer je bazirana na netačnim podacima i prognozama – smatra profesor Koviljko Lovre, nekadašnji ministar poljoprivrede.
Prema procenama objavljenim u tom dokumentu agrar će se razvijati po stopi od 9,19 odsto godišnje, ili po manje optimističnom scenariju, po stopi od 6,1 odsto (u protekle tri decenije agrar u Srbiji imao je prosečnu stopu rasta od 0,45 odsto). Reč je, inače, o dokumentu koji je Vlada Srbije usvojila sredinom 2014. godine, ali nikada nije ušao u skupštinsku proceduru. Zašto, odgovora nema.
U prvoj godini primene Strategije, odnosno 2015. godine (posle katastrofalnih poplava) agrar je zabeležio pad od osam odsto, a godinu dana kasnije rast od osam odsto. U 2017. godini pad se izražava dvocifrenom brojkom, mada prema podacima RZS pad iznosi 9,5 odsto. I to uprkos činjenici da je vrednost ukupne agrarne proizvodnje dostigla tek oko četiri milijarde dolara. Tako Strategija dobija novo ime – Strategija pada, a ostvareni rezultati pokazali su da je ovo bio plan nerealnih želja.
Obrazloženje jednog od autora aktuelne Strategije, za čiju je izradu, prema nezvaničnim podacima, potrošeno oko osam milion evra stranih donacija, profesora Miladina Ševralića, jeste da nisu usvojena potrebna prateća akta.
Potreban je, dakle, realan plan razvoja agrara, odnosno, agrarna i socijalna reforma. Koliko je to važno može se videti na jednom primeru. Svi ministri poljoprivrede, koji su u prethodnih 18 godina bili na toj poziciji, obećavali su da će sistemima za navodnjavanje pokriti čak milion hektara. Da su, svako za svog mandata, izgradili sisteme za navodnjavanje samo na po 10.000 hektara, to bi značilo još 130.000 hektara pokriveno mrežom kanala. U Srbiji se danas navodnjava tri odsto površina, odnosno 100.000 hektara, dok u svetu voda stiže na 17 odsto njiva.
Prazne staje
Ništa manji problem nisu ni prazne staje – stočarstvo u Srbiji beleži pad od dva do tri odsto (godišnje se proizvode oko 400.000 tona svih vrsta mesa, dok potrošnja po stanovniku ne premašuje 30 kilograma).
Zato bi jedan od važnih segmenata nove strategije trebalo da bude i oporavak stočarstva. U tom kontekstu treba podsetiti da Evropska unija godišnje uveze oko 700.000 tona junećeg mesa, a iz Srbije bi u narednoj polovini veka godišnje mogla da uvozi po 50.000 tona bebi-bifa.
Inače, od 1996. godine Srbija ima dozvolu za izvoz 8.875 tona bebi-bifa na to tržište, a da ni izdaleka nismo iskoristili ponuđenu kvotu o tome svedoče podaci da smo 2015. godine izvezli samo 315 tona, godinu dana kasnije oko 400 tona, dok je u 2017. godini izvezeno oko 480 tona bebi-bifa.
Ukupan izvoz junetine dostigao je 2.000 tona a u vreme raspada SFRJ iz Srbije je na inostrano tržište plasirano oko 30.000 tona bebi-bifa. Nikada se toj brojci nismo primakli. A i kako bismo kada se godišnje proizvede između 75.000 i 80.000 tona junećeg mesa. Nema junadi, pa nema ni mesa, osim u obećanjima političara. A, valjda je poznato da reeksport nije dozvoljen.
Aktuelna vlada i resorni ministar trebalo bi da izgrade novu agrarnu politiku, da identifikuju sve ograničavajuće faktore, a njih je mnogo, od nepovoljnog ekonomskog položaja poljoprivrednika do problema neuređenog tržišta i slabog udruživanja poljoprivrednika.