Prihodi i dobit domaće akvakulture opadaju, broj zaposlenih se smanjuje, a proizvođači se suočavaju sa nestašicom vode, virusnim bolestima i izostankom državne podrške. Dok se ribnjaci gase i proizvodnja slabi, Srbija sve veći deo potreba za ribom podmiruje iz uvoza

Iako je broj preduzeća registrovanih za slatkovodnu akvakulturu u Srbiji blago povećan, prihodi, dobit i zaposlenost u ovom sektoru nastavljaju da padaju. Proizvođači upozoravaju da ribnjake istovremeno ugrožavaju zarazne bolesti, sve nepovoljniji hidrološki uslovi, rast troškova i nedovoljna podrška države, zbog čega domaće tržište sve više zavisi od uvoza.

Prema podacima bonitetne kuće CompanyWall, koje prenosi Biznis.rs, u delatnosti slatkovodne akvakulture tokom 2025. godine poslovala je 121 aktivna kompanija, četiri više nego godinu ranije i sedam više nego 2023. godine. Međutim, veći broj registrovanih firmi nije pratio i rast poslovne aktivnosti.

Ukupni prihodi sektora smanjeni su sa 10,13 milijardi dinara u 2023. na 9,32 milijarde dinara u 2025. godini. Još izraženiji pad zabeležen je kod dobiti, koja je za dve godine smanjena sa 371,8 miliona na svega 125,9 miliona dinara, odnosno za gotovo dve trećine.

Istovremeno je broj zaposlenih opao sa 941 na 867 radnika, što pokazuje da se sektor smanjuje uprkos blagom rastu broja registrovanih kompanija.

Virusne bolesti odnose proizvodnju bez naknade štete

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Zoran Marković kao jedan od najvećih problema izdvaja virusne bolesti, koje mogu da izazovu velika uginuća na šaranskim i pastrmskim ribnjacima.

Na šaranskim ribnjacima prisutni su koi herpes virus šarana – KHV i CEV, poznat kao bolest spavanja šarana. Kod pojedinih uzrasnih kategorija mogu da izazovu uginuće gotovo celokupne populacije.

Pastrmsku proizvodnju ugrožavaju infektivna nekroza pankreasa – IPN i virusna hemoragijska septikemija, koje takođe mogu da dovedu do gubitka značajnog dela proizvodnje.

Marković upozorava da proizvođači ribe, za razliku od pojedinih drugih grana stočarstva, uglavnom sami snose štetu nastalu usled zaraznih bolesti. Prema njegovim rečima, upravo su takvi gubici doprineli gašenju više ribnjaka tokom prethodnih godina.

Pastrmki nedostaje hladna i čista voda

Drugi veliki problem predstavljaju klimatske promene, smanjenje izdašnosti izvora i sve više temperature vode. Posledice su posebno izražene u proizvodnji pastrmke, za koju je neophodan stalan dotok hladne, čiste i kiseonikom bogate vode.

Nikola Ilijašević iz preduzeća Perućac IN navodi da proizvođači iz godine u godinu imaju sve manje kvalitetne vode, zbog čega ne mogu da koriste postojeće kapacitete niti da povećavaju proizvodnju.

Na ribnjaku tog preduzeća, koji se nalazi kod izvora reke Vrelo, danas može da se proizvede gotovo upola manje ribe nego pre pet do sedam godina. Manji protok vode i više temperature tokom leta povećavaju rizik od nedostatka kiseonika i uginuća pastrmke.

Pojedini ribnjaci koriste tečni kiseonik kako bi ublažili posledice visokih temperatura i slabijeg protoka, ali takvo rešenje može samo privremeno da pomogne ribi da preživi kritične periode. Ne može da zameni dovoljne količine kvalitetne vode potrebne za njen rast i razvoj.

Ilijašević ocenjuje da Srbija, zbog ograničenih prirodnih resursa, trenutno teško može znatnije da poveća proizvodnju pastrmke, bez obzira na tražnju na tržištu.

Srbija sve zavisnija od uvoza

Nedovoljna domaća proizvodnja nadoknađuje se uvozom pastrmke, šarana i drugih vrsta ribe. Pastrmka se, između ostalog, uvozi iz Bosne i Hercegovine, gde su hidrološki uslovi još povoljniji, dok šaran na tržište Srbije stiže iz Mađarske, Češke, Poljske, Hrvatske i drugih evropskih država.

Marković navodi da je Srbija među evropskim zemljama sa najmanjom potrošnjom ribe, od oko pet kilograma po stanovniku godišnje. Prema njegovoj proceni, domaća proizvodnja i izlov obezbeđuju tek oko petine potreba tržišta, dok se na uvoz ribe i prerađevina godišnje troši više od 100 miliona dolara.

Posebno zabrinjava gašenje šaranskih ribnjaka u Vojvodini, gde su koncentrisani najveći domaći proizvodni kapaciteti. Proizvođači upozoravaju da zbog visokih troškova, bolesti, nameta i neizvesne proizvodnje teško mogu da konkurišu uvoznoj ribi.

Podsticaji od deset dinara nisu isplaćivani četiri godine

Sagovornici Biznis-a kao treći veliki problem izdvajaju izostanak kontinuirane državne podrške.

Prema Markovićevim rečima, podrška za proizvedenu konzumnu ribu iznosila je deset dinara po kilogramu, što je predstavljalo svega oko dva odsto veleprodajne cene. On tvrdi da te subvencije proizvođačima nisu isplaćivane prethodne četiri godine.

Kao jednu od prvih mera predlaže povećanje podsticaja na najmanje 40 dinara po kilogramu, uz isplatu zaostalih obaveza i uključivanje akvakulture u programe namenjene izgradnji i opremanju stočarskih objekata.

Proizvođači traže i mogućnost naknade štete nastale zbog zaraznih bolesti, ukidanje ili preispitivanje vodnih doprinosa i ekoloških naknada za šaranske ribnjake, kao i veću podršku sprovođenju odgajivačkih programa.

Najveći potencijal u šaranskom ribarstvu

Uprkos lošim finansijskim rezultatima, Marković smatra da Srbija ima značajne mogućnosti za povećanje proizvodnje, posebno kada je reč o šaranu.

Prema njegovoj proceni, samo u Banatu postoji više od 100.000 hektara manje plodnog zemljišta koje nije pogodno za klasičnu ratarsku proizvodnju, ali bi moglo da se koristi za izgradnju ribnjaka.

Dodatna prednost je domaća proizvodnja kukuruza, pšenice, ječma, soje i suncokreta, koji predstavljaju osnovne sirovine za proizvodnju hrane za šarana. Umesto izvoza sirovina po berzanskim cenama, veća vrednost mogla bi da se ostvari njihovom preradom u hranu za ribe i izvozom gotovih proizvoda.

Marković ukazuje i na selekcijske programe koji se sprovode na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, kao i na kvalitetne matične populacije šarana i pastrmke. Srbija raspolaže i proizvođačima ekstrudirane hrane za ribe, čiji bi se kapaciteti mogli povećati ukoliko bi proizvodnja počela da raste.

Bez investicija nema modernizacije ribnjaka

Savremeni sistemi za automatsko hranjenje, praćenje temperature i kvaliteta vode, dodavanje kiseonika i recirkulaciju mogli bi da smanje gubitke i unaprede efikasnost proizvodnje.

Međutim, takva oprema zahteva velika ulaganja, dok zbog pada dobiti većina domaćih ribnjaka nema dovoljno sopstvenih sredstava za modernizaciju. Zbog toga su naprednija tehnološka rešenja uglavnom ograničena na manji broj proizvođača i za sada ne mogu znatnije da utiču na ukupnu proizvodnju.

Sagovornici smatraju da su, pored finansijske podrške, neophodne jednostavnije procedure za izgradnju, rekonstrukciju i opremanje ribnjaka, kao i rešavanje štete koju na proizvodnim površinama pričinjavaju zaštićene vrste ptica i sisara.

Bez sistemskog rešavanja bolesti, nestašice vode, državnih nameta i finansiranja investicija, domaća akvakultura teško može da zaustavi pad proizvodnje. Posledica bi mogla da bude dalje gašenje ribnjaka i još veća zavisnost Srbije od uvoza ribe.