Srbija ima bogat genofond šumskih vrsta drveća, ali nema nacionalnu banku šumskog semena. Tako da mnogi tu ulogu pripisuju Centru za šumsko seme u Požegi koji se bavi prikupljanjem, proizvodnjom i doradom semena kako četinara tako i lišćara
Centar za šumsko seme otvoren je u Požegi 17. decembra 2007. godine i opremljen najsavremenijom opremom iz Švedske. Primenom evropskih i svetskih standarda, obezbeđen je kvalitetan šumski sadni materijal za celu Srbiju, a deo se i izvozio za Češku, Crnu Goru, Mađarsku, Holandiju…
Po rečima dr Vladana Ivetića, vanrednog profesora na Šumarskom fakultetu u Beogradu, rad centra je od velikog značaja za bolji kvalitet šuma i skraćen proces proizvodnje. Osim rasadnika koji je formiran još 1971, tu je pre 30 godina podignuta i prva semenska plantaža Pančićeve omorike u Godoviku, desetak kilometara udaljenom od Požege.
Seme Pančićeve omorike
Omorika je naša endemska i reliktna vrsta zaštićena zakonom na svojim prirodnim staništima, što znači da čak ni seme ne sme da se sakuplja s mesta gde samoniklo raste. Nažalost, kako su nam rekli stružnjaci, nema prirodne obnove. Zato je plantaža od velike važnosti za opstanak ove „carice svih endema”. Istina, tako dobijeno plantažno seme je i znatno cenjenije. Primera radi, za kilogram semena smrče, sakupljenog iz prirode, u Švedskoj se plaća 40 evra, ako je seme iz semenske sastojine (određeni deo šume) cena je 400 evra, a za ono s plantaže 800, zato što je veća verovatnoća da će iz svake semenke nići biljka.
Više od 100.000 semenki omorike teško je samo jedan kilogram, koji se dobije od 100 kilograma šišarki, a dovoljno je zasaditi jedno zrno pa da iz njega nikne i do 40 metara visoko stablo ovog četinara. Tako da latinska izreka „priroda je najveća i u najmanjim stvarima” ima puno opravdanje, s obzirom na to da svaka semenka bilo da je ona od bora, jele, smrče, bukve, hrasta, lipe nosi u sebi genetski kod – zapis osobina prethodnih generacija koje su opstale na situ evolucije. Pritom, od uslova spoljne sredine zavisi koje osobine će se ispoljiti. Ali da bi se došlo do semena recimo omorike, prethodio je dug put. Od podizanja plantaže 1987, pa do plodonošenja moralo je da se čeka 25 godina.
– Šišarke svih četinara se beru, ne mogu da se sakupljaju sa zemlje – objašnjava Predrag Tasić, diplomirani inženjer šumarstva iz Centra za šumsko seme, i dodaje da je s bora lakše ubiranje jer na sedam-osam metara visine već kreću šišarice, isti je slučaj i sa smrčom. Omorika je specifična, njene šišake su na vrhu, pa je neophodno popeti se, uz pomoć lestvica, na visinu od 10 do 12 metara, koliko dosegnu u Godoviku, koji se nalazi na 450 metara nadmorske visine.
Na Tari, gde je prvi put zapala za oko Josifu Pančiću, omorika izraste i do 50 metara. Tako da je nekada, kako su nam pričali na Tari, za sakupljanje semena ovog vretenastog četinara bila potrebna hrabrost, ali i da osoba nije teža od 50 kilograma da se popne po šišarke na sam vrh stabala koje u prečniku ima samo pola metra.
Inače u Centru za šumsko seme, Šumskog gazdinstva „Užice”, pre tri godine je pionirski započeta proizvodnja kontejnerskih sadnica lišćarskih vrsta drveća, a uz podršku države napravljen je plastenik površine 1.000 kvadrata, u kojem svakog januara setvom otpočinje novi ciklus.
