Vrednost kapi vode u mnogim zemljama se već danas ne može meriti ni zlatom, ni naftom, ni novcem. Stručnjaci predviđaju da će se u budućnosti oko nje voditi ratovi, a da li će se za dragocenu tečnost boriti i Srbija ne zavisi samo od prirode, već i od svesti ljudi i spremnosti da se na vreme osiguramo. Stručnjaci tvrde da Srbija ima dovoljno prirodnih resursa da napoji svoj narod, ali se ipak, tokom leta više od milion ljudi u našoj zemlji suoči sa suvim slavinama.

Da bi svi stanovnici od najmanjeg sela do Beograda napili zdrave vode, potrebna su velika ulaganja u kapitalne projekte vodosnabdevanja. Kamen spoticanja je nedostatak novca. Za završetak izgradnje akumulacija „Svračkovo“ u Arilju i „Stubo-Rovni“ u valjevskom kraju potrebno je skoro 100 miliona evra. Da u budućnosti ne bismo bili žedni neophodno nam je još 20 ovakvih „građevina“.

Ministar prosvete profesor dr Tomislav Jovanović, dugogodišnji šef Katedre za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, tvrdi da je nedopustivo da s resursima koje posedujemo u pojedinim delovima zemlje kuburimo sa nedostatkom pijaće vode.

– Imamo dve ogromne evropske reke, Savu i Dunav, kao i Moravu sa njenim pritokama. To je izuzetan vodni potencijal – napominje profesor Jovanović. – Takođe, koristimo svega 30 odsto kapaciteta podzemnih voda. Po toj logici bi trebalo da svi imamo dovoljno vode, ali nije tako, jer u nekim delovima Srbije stanovnici imaju samo tehničku vodu.

Više od 300.000 žitelja Čačka, Gornjeg Milanovca, Lučana, Požege i Arilja gotovo svake godine, usled velikih suša po nekoliko dana, pa čak i nedelja ostaju bez kapi vode. Razlog je što Rzav ne može da podmiri potrebe. Branu „Svračkovo“ u Arilju, najviše pominju političari u predizbornim kampanjama, ali gradnja napreduje traljavo, jer – nema para. Za ovaj posao potrebno je oko 70 miliona evra, što država teško može da izdvoji. Datume završetka radova niko ne pominje, ali se i nadležni i meštani nadaju da će voda poteći u narednih pet godina.

Temelji za hidroakumulaciju „Stubo-Rovni“ su izliveni pre 25 godina, ali da bi oko 200.000 stanovnika Valjeva i pet opština Kolubarskog okruga – Lajkovca, Mionice, Uba, Osečine i Ljiga, kao i beogradske opštine Lazarevac, mogli da odvrnu česmu sa vodom za piće, država će morati da uloži još 7,9 miliona evra.

– Jezero će imati površinu od dva i po kvadratna kilometra i zapreminu od 51 milion kubika, a vodom će se puniti godinu dana – kažu u JP „Kolubara“ u Valjevu koje gazduje vodozahvatom. – Buduća akumulacija moći će da isporuči 1.800 litara vode u sekundi, što je neprocenjivo prirodno bogatstvo. Sa „Rovnima“, praktično, u valjevskom kraju nikad neće biti žeđi.

Stanovnici Kragujevca i većeg dela Šumadije, koji se snabdevaju iz akumulacije „Gruža“ u ataru opštine Knić, bar zasada, nemaju razloga za brigu. Prema proceni stručnjaka, imaće dovoljno vode u narednih 20 godina. Prognoze u Leskovcu su još optimističnije. Direktor JP „Vodovod“ Zoran Stojanović tvrdi da za ovaj grad i okolinu neće biti problema u vodosnabdevanju u narednih 100 godina. Te garancije pruža Regionalni vodosistem „Barje“ koji je počeo sa radom pre dve i po godine. Kapacitet fabrike vode je 800 litara u sekundi, a trenutna maksimalna potrošnja, tokom leta je od 280 do 300 litara.

– Vodosistem „Barje“ je projektovan za 200.000 stanovnika, a sada snabdevamo 115.000 građana – kaže Stojanović. – Planiramo širenje mreže za još oko 12.000 Leskovčana, a vodu sa ovog sistema mogu da dobiju i žitelji Lebana i Vlasotinca.

Stojanović tvrdi da Leskovčani piju jednu od najkvalitetnijih voda u Srbiji. Većina arteskih bunara, koje je ovaj grad ranije koristio za vodosnabdevanje, je konzervirana i mogu relativno brzo da prorade.

Za razliku od centralne Srbije, Vojvodina ima mnogo ozbiljniji problem, jer kvalitne vode ima samo u delu južnog Banata, Sremu i delom na Telečkoj visoravni.

– U centralnoj Srbiji gradovi se snabdevaju iz akumulacija, a u Vojvodini moraju da se buše bunari – kaže profesor dr Boža Dalmacija, istaknuti stručnjak za pitanja vode sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. – Najčešće je ta voda prirodno zagađena arsenom i natrijumom, tako da je potrebno graditi fabrike vode, sa sistemom za prečišćavanje, koji poskupljuju njenu „proizvodnju“. Rešenje za krajeve sa manje vode može da se traži sa dovođenjem iz recimo ušća Drine ili iz Srema.

To, takođe, ne košta malo, ali može da bude rešenje za krajave u kojima je voda loša ili je nema, smatra naš sagovornik.

Arsen i cisterne 

Zbog koncentracije arsena iznad dozvoljene u mesnim vodovodima, Sanitarna inspekcija je zabranila korišćenje vode za piće i kuvanje u čak devet somborskih sela. Vodom za piće oko 40.000 meštana Doroslova, Stapara, Kljajićeva, Bačkog Monoštora, Koluta, Riđice, Alekse Šantića, Gakova i Čonoplje snabdeva se iz cisterni.

Ništa bolja situacija nije ni u Zrenjaninu, gde je zbog enormnog prisustva otrovnog arsena, voda iz gradskog vodovoda rešenjem inspekcije još 2004. zabranjena za piće!

Nemci su došli da grade fabriku vode koju Zrenjaninci čekaju skoro četiri decenije, ali gradska vlast, barem prema izjavama u poslednjih više od godinu dana, nije voljna da sprovede ugovorne obaveze svojih prethodnika.

Mi ne znamo, ali CIA zna

Srbija još nema dokument sa svim lokacijama na kojima se eksploatišu podzemne vode, jer je u toku izrada Osnovne hidrogeološke karte. Dragan Mihajlović, načelnik sektora za hidrogeologiju i inženjersku geologiju u Geološkom zavodu Srbije, ističe da će istraživanja omogućiti da znamo kojim potencijalom podzemnih voda raspolažemo, gde on leži, kako da ga zaštitimo i održimo.

To, međutim, ne sprečava Amerikance da bolje od nas saznaju o kapacitetima naših izvora. U poslednjem izveštaju CIA se navodi da je Srbija bogata pijaćom vodom, a da 99 odsto stanovništa ima pristup „izvoru života“. Oni tvrde da Srbija ima više pijaće vode od Nemačke ili Velike Britanije. Naša zemlja učestvuje sa 0,3 odsto u svetskim izvorima pitke vode i ima 137 odsto više pitke vode po stanovniku od svetskog proseka. Više od nas imaju samo Hrvatska, Island, Norveška, Rusija, Švedska i Finska.

Novosti