Srbija nema dovoljno razvijen sistem rane detekcije šumskih požara, a restriktivno korišćenje helikoptera u početnoj fazi požara kasnije može višestruko da poveća troškove gašenja i razmere štete, upozorava profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu Slobodan Milanović. Potpuni oporavak šumskih ekosistema posle velikih požara može trajati i do 50 ili 100 godina
Govoreći o odgovoru na ovogodišnje letnje požare, Milanović je za Nedeljnik ocenio da se u Srbiji često štede resursi u početnoj fazi, ali da država takav pristup na kraju mnogo skuplje plati.
Prema njegovim rečima, helikopteri su najefikasniji upravo kada se požar tek pojavi i zahvati hektar ili dva. Kada se vatra proširi na desetine, stotine ili hiljade hektara, potrebno je angažovati više letelica tokom čitavog dana, što višestruko povećava troškove.
Kao primer naveo je požar u Deliblatskoj peščari, gde se procenjivala opožarena površina od oko 2.500 hektara.
Helikopteri pogodniji od kanadera za uslove u Srbiji
Milanović smatra da Srbija mora da nabavi dodatne helikoptere i drugu opremu za gašenje požara.
„Mi smo zemlja kontinentalnog tipa i ne možemo efikasno da koristimo kanadere zato što nemamo dovoljno velikih vodenih površina sa kojih bi oni mogli da uzimaju vodu. Kod nas su idealni helikopteri za direktno suzbijanje požara“, rekao je on.
Potrebna su, dodaje, i lakša terenska vozila koja mogu da stignu do nepristupačnih područja. Kod nedavnog požara kod Ušća, na primer, vatrogasci i šumari pojedinim delovima terena praktično nisu mogli da priđu vozilima, pa su korišćene naprtnjače i helikopteri.
Jedan od ključnih problema Milanović vidi u nedostatku sistema za rano otkrivanje požara.
„Mi nemamo sistem za ranu detekciju, to je osnovna stvar. Kod nas se požar gasi kada to neko prijavi Sektoru za vanredne situacije, a ako niko ne prijavi, gase moje kolege šumari“, kazao je.
Šumari su, prema Zakonu o šumama, obavezni da prvi reaguju, uz prethodno obaveštavanje Sektora za vanredne situacije.
Temperatura može dostići 1.000 stepeni
Razmere posledica po prirodu zavise pre svega od intenziteta požara, površine koju je vatra zahvatila i vrste vegetacije.
Pri veoma intenzivnom gorenju temperatura može dostići i oko 1.000 stepeni, kada ne strada samo drveće već i zemljište, pa iza požara može ostati gotovo sterilna površina.
Kod slabijih požara deo stabala može preživeti, ali mnoga oštećena stabla dugoročno ipak propadaju. Što je opožarena površina veća, naglašava Milanović, to je i njena prirodna regeneracija sporija i teža.
Važno je i koja vrsta šume je zahvaćena. Borove, hrastove i bukove šume imaju različitu otpornost na vatru i različitu sposobnost oporavka.
Borove šume se često smatraju posebno ugroženim, ali Milanović ukazuje da starija stabla sa debljom korom mogu bolje da podnesu prizemne požare. Zbog toga je važno uklanjati suvo granje i niske grane koje mogu preneti vatru sa tla u krošnje.
Posle požara prvo treba sačuvati zemljište
Obnova šuma ne počinje sadnjom novih stabala, već zaštitom zemljišta od erozije.
Oštećena i izgorela stabla potrebno je ukloniti u odgovarajućoj meri, a zatim sprovesti mere kojima se sprečava spiranje zemljišta. Ukoliko posle velikog požara uslede obilne padavine, nezaštićeno zemljište može biti odneto vodom, čime se dodatno otežava obnova čitavog ekosistema.
Tek nakon toga dolaze pošumljavanje i sanacija izgorelih površina, proces koji može trajati godinama.
„Potpuni oporavak može da traje i do 50–100 godina, jer ste možda tu imali šumu staru 100 godina. Prvo će se vratiti prizemna flora, zatim žbunaste vrste, pa pionirske šumske vrste koje mogu da opstanu na takvom staništu“, zaključio je Milanović.
