Udruženje „Žita Srbije” apeluje da se regulišu pravila na vodotoku Dunava, što bi omogućilo plovidbu rečno-morskih brodova i izbacilo posrednike iz lanca trgovine
Nejasna veza između vlasništva i upravljanja u lukama i složene i dugotrajne procedure za dobijanje dozvola za izgradnju u lučkim oblastima glavne su prepreke za povećanje transporta robe preko Dunava u Srbiji.
Udruženje „Žita Srbije” ukazuje i da je još jedan od problema sa kojima se suočavaju trgovci žitaricama neorganizovan plovni put Dunava.
– Za izvoz žitarica i uljarica nama je ova reka kapija ka svetu. Samo 20 odsto viškova možemo da prodamo u okruženju, transportujući robu železnicom ili putevima. Ali jedini isplativi način je prevoz rečnim putem – kaže Vukosav Saković, iz Udruženja „Žita Srbije”.
Analiza rečne infrastrukture u Srbiji, koju je sprovelo ovo udruženje, pokazuje da prevoz otežava i zastarela rečna flota kao i visoke takse, koje su uvedene pre nekoliko godina i dodatno opteretile izvoznike i brodare.
– Susrećemo se sa raznim problemima već godinama. Luke nam nisu modernizovane. Neozbiljno je reći da ništa nije urađeno i da nije ulagano. Ali to nije dovoljno za novi i moderan način trgovine – smatra naš sagovornik. Prvi problem na koji ukazuje je nedovoljno skladišnog prostora u lukama. Trgovci su prinuđeni da robu za izvoz direktno pretovaruju u barže. To iziskuje određeno vreme i to je ono na šta se najviše žale brodari. Žitarski terminali, dodaje, najčešće nisu izdvojeni već se na istom mestu tovare kukuruz i rude, mineralna đubriva i drugi rasuti tereti. To opet zahteva vreme da se terminali očiste, pripreme kako bi se izbegle reklamacije zbog kontaminacije robe.
Članice ovog udruženja apeluju da se pojednostavi i ubrza proces investiranja u luke, razdvoje terminali u lukama i obnovi rečna flota. Ali pre svega pokrene međunarodna inicijativa za regulisanje vodotoka Dunava. To bi omogućilo plovidbu rečno-morskih brodova (od 3.000 do 5.000 tona) koji u našim vodama nisu viđeni godinama.
Neophodni rečno-morski brodovi
Osim domaćih problema trenutno su najveće poteškoće na međunarodnom delu dunavskog koridora na 568 kilometru, negde između Bugarske i Rumunije. Čim padne vodostaj tu nastaju peščani sprudovi što pravi zastoje u transportu i poskupljuje prevoz. To je prepreka ne samo za srpske izvoznike već i za druge koji plove ovom rekom. U okviru Dunavske komisije traži se rešenje ali to ide sporo. Za Srbiju je dodatni problem to što su u naše vode prestali da dolaze rečno-morski brodovi.
– Oni su nam neophodni da bismo svoju robu mogli direktno da prodajemo širom Sredozemnog mora. Da stignemo i do drugih luka. Ovako smo vezani samo za rumunsku Konstancu i zavisimo od internacionalnih kompanija i njihovih cena pretovara i skladištenja – objašnjava Saković. Ako bismo ponovo ove brodove imali u saobraćaju mogli bismo da snabdevamo sve zemlje Mediterana. Otvorila bi nam se mogućnost da žitarice prodajemo direktno potrošačima i budemo konkuretniji. Ta mogućnost prestala je gašenjem „Istpointa” Zorana Drakulića, koji je imao silose u Konstanci i rečnu flotu. On ju je prodao kada je zapao u finansijske probleme.
– Od tada se javljaju posrednici u lancu trgovine žitaricama. Osim u okruženju ništa ne prodajemo direktno. Iako naš kukuruz, recimo, stiže do Vijetnama mi smo ga prodali ovde, na našim dunavskim lukama i kupac ga dalje transportuje do Konstance – objašnjava naš sagovornik.
Saković ističe da je u rukama države ubrzavanje administrativnih procedura oko proširenja lučkih područja i izgradnje novih terminala. Na taj način mogli bismo da privučemo lučke operatere, strane ali i domaće investitore.
