Ideja pojedinih šumadijskih odgajivača je da oplemenjivanjem naprave konja rasu “Srpski šarac”. Oni žele da stvore jednog pravog srpskog šarenog paradnog konja. Za srpskog paradnog konja koriste kao oca holandskog, a za jahaćeg koriste dolskog konja
Ljubitelji konja u Centralnoj Srbiji okupljeni oko konjičkog kluba Šumadinac interesuju se sve više za držanje konja, za opleminjavanje grla postojećim rasama, ali i za popravku starih fijakera koji oživljavaju duh jedne epohe. Konji u Šumadiji nekada su bili i statusni simbol jačine jednog domaćinstva, dok danas upregnuti u fijakere predstavljaju ponos odgajivača koji se trude da prikažu i nekadašnji značaj ovih plemenitih životinja.
Radoje Vasiljević u selu Kutolovo kod Kragujevca ima jednu od najvećih ergela konja u Šumadiji. Trenutno se na ranču nalazi jedanaest konja i pet ždrebadi. Nasleđenu ljubav prema konjima svoje porodice Radoje je nastavio kada je pre 25 godina kupio ergelu koja se prostire na više od 4 hektara.
– Ljubav prema konjima traje odavno jer je moja porodica, moj deda i moj otac, imala konje i evo sada moram da vam kažem da je retkost u Srbiji da na jednom mestu naiđete na toliko šarenih konja. Moj ranč Parče raja odnosno ergela je postala prepoznatljiva upravo po šarenim konjima i mnogo naših grla se nalazi širom Srbije – kaže Radoje Vasiljević, vlasnik ranča Parče raja.
Srpski paradni konj
Radoje objašnjava da su mu posebna slabost šareni konji koji su stigli u Jugoslaviju pedesetih godina kada je američka vlada dala kroz pomoć 1.500 grla. Ideja pojedinih odgajivača je da naprave oplemenjivanjem konja rasu “Srpski šarac”.
– Jedan broj ljudi okupio se oko udruženja “Srpski šarac” i mi nastojimo, a već smo počeli sa matičnim knjigama, da stvorimo jednog pravog srpskog šarenog paradnog konja. Za srpskog paradnog konja koristimo kao oca holandskog, a za jahaćeg konja koristimo dolskog – kaže Vasiljević.
Uz ljubav prema konjima ide i neizbežna kupovina opreme, a posebna pažnja se obraća na stare fijakere koji i prilikom popravke treba da izgledaju u duhu epohe.
– Dosta domaćina je prodalo konje ali je zadržalo fijakere i nailazio sam na fijakeri koji su očuvani a koji su stari možda oko 60, 70 godina. Ja sam konkretno imao jedan fijaker iz Austrije. Nekada se merila i ta snaga domaćinstva prema tome kakve je ko imao konje i fijakere, to je bilo pre više od 70 godina – ističe Vasiljević.
Vožnja fijakerom kroz šumadijske predele i gracioznost konja pokreće Radoja Vasiljevića da prenese svoje znanje svima koji žele da se bave ovim sportom.
