U opštoj medijskoj konfuziji i euforiji (izjava, kritika, pisama, pitanja i odgovora) oko IPARD fondova EU za poljoprivredu, veliki broj “diskutanata” malo ili nimalo ne znaju o čemu se radi.
Pa i oni pozvani i prozvani često “pobrkaju lončiće”.
Zato najpre da definišemo pojmove. Zajednička agrarna politika EU je set pravila koji važe isto za sve i koji podrazumeva zajednički agrarni budžet. Taj budžet iznosi više od polovine ukupnog budžeta EU (praktično, osim agrara, zajedničke administracije i svemirskog programa, ostale delatnosti se finansiraju sa nivoa 28 država). Kad država uđe u EU, dobija svoju kvotu u zajedničkom agrarnom budžetu, preko dva fonda – EAFRD (Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj) i EAGF (Evropski poljoprivredni garancijski fond).
Na primer, Hrvatska ima kvotu od skoro 3,5 milijardi evra za programski period 2014-2020, a u svojoj Platnoj agenciji ima 550 zaposlenih. Pre članstva i dobijanja i korišćenja kvote u agrarnom budžetu EU, IPARD fondovi, osim bespovratnog finansiranja, pripremaju buduće članice za zajedničku agrarnu politiku. Praktično, to je “šargarepa” koju vam Evropa poklanja da naučite da, kada dođe vreme, koristite EAFRD i EAGF, odnosno agrarni budžet. Sve to uslovljava rigorozne procedure za akreditaciju i kontrolu korišćenja IPARD-a, kao predvorje i “čistilište” za mnogo veće pare.
Prvog marta 2012. godine stekli smo status kandidata za EU. Za pripremu i akreditaciju potrebno je od 1,5 do dve godine. Što znači da smo akreditaciju i početak korišćenja tada planirali i očekivali najdalje do kraja 2013. godine (22 meseca). Odnosno, da prva sredstva dobijemo za 2012. godinu, koja bismo mogli da iskoristimo do kraja 2015, na osnovu pravila N+3 (budžetska plus tri naredne godine za isplatu). Pošto smo krajem 2016. godine, mnogo dalje od IPARD fondova nego 2012, dobro upućeni tvrde da u najboljem slučaju prva sredstva možemo koristiti tek za 2018. godinu, ali samo u slučaju da potpuno “okrenemo list”. U suprotnom, ako se nastavi na sadašnji način, do IPARD nećemo stići ni do 2020. godine. To znači da smo do sada bespovratno izgubili preko 250 miliona evra investicija.
Četiri protekle godine po 25 miliona evra od EU, na taj iznos kao obaveza države ide oko 33 miliona, što čini ukupno 133 miliona, i još toliko kao obaveza poljoprivrednih gazdinstava i drugih kvalifikovanih korisnika podsticaja. Istom metodologijom dobijamo da ćemo, ako se nešto ne desi, izgubiti još 125 miliona evra od EU (pet godina po 25), plus državnih 33 odsto, odnosno 41 milion, i još toliko od korisnika. Ukupno oko 330 miliona investicija, što sa onih već nepovratno izgubljenih 250, čini cifru od skoro 600 miliona evra sa kojima naš agrar sigurno više ne bi bio isti. Niti bi sela ubrzano izumirala.
Sve je stalo kada je Uprava preseljena iz Šapca u Beograd
Kako je do kašnjenja došlo, kada su pripreme za “doček” IPARD fondova kod nas počele još 2009. godine.
Formirana je Uprava za agrarna plaćanja u savremenoj poslovnoj zgradi u Šapcu, koja je zadovoljavala sve profesionalne i informatičke standarde. Objekat je projektovan da primi 155 zaposlenih, što je bilo sasvim dovoljno za fazu akreditacije, uz mogućnost proširenja ako bi to buduće poslovne aktivnosti zahtevale.
Između ostalog, imala je i salu sa 30 mesta za sastanke putem video linka, kao i veliki parking (za automobile i traktore). Stručnjaci kažu da je sistem 90 posto bio spreman i akreditacioni plan već usaglašen sa EU za brzu akreditaciju (u optimalnom roku od godinu i po od dana statusa kandidata). To su potvrdile i tri savetodavne revizije EU (2009, 2010. i 2011. godine) i Generalni direktorat za poljoprivredu EU, čiji su izveštaji bili vrlo pohvalni, pri čemu je Srbija zvanično označavana kao najuspešnija u regionu. Nije onda čudno, što su u Šabac dolazile da uče i “prepisuju” delegacije iz zemalja regiona koje još nisu akreditovale svoje sisteme.
Sve je prekinuto petog oktobra 2012. godine (simbolički, ili ne, pitanje je sad) kada su promenjeni direktor i kompletno rukovodstvo, a Agencija je na osnovu zahteva Ministarstva poljoprivrede (navodno, jer postoje problemi da se”kvalitetni kadrovi zaposle u Šapcu”) izmeštena iz Šapca u Beograd. Od tada je ceo proces praktično zaustavljen. Sve je stalo, osim što se promenilo pet direktora i što su se zapošljavali “podobni”. Komunikacija sa Briselom je na ovu temu bila obustavljena, a evropski revizori su se “čudili” šta to bi, sa onom savremenom i “pripremljenom” institucijom iz Šapca. Potpuno neuslovna zgrada u centru Beograda i većinom neobučeno rukovodstvo i zaposleni, kako tvrde dobro upućeni, teško da će ikada dostići potrebne standarde. Akreditacioni plan “nove” Agencije dostavljen je Evropskoj komisiji u novembru 2015. godine.
Posle skoro četiri “gladne” godine. Uzaludno. Revizija je ih glatko odbila, uz nagoveštaj da u sadašnjem prostoru i sa sadašnjim neobučenim kadrovima nema IPARD-a ni ubuduće. Kako i zašto je premijer 11. avgusta ove godine, u Skupštini Srbije, ustvrdio da “smo se već akreditovali i da je 175 miliona evra dostupno srpskim paorima”, samo on zna. Očekujemo da otkrije ko ga tako “prevario”.
Pošto se Uprava neminovno mora seliti, gradonačelnik Šapca je premijeru i resornom ministarstvu uputio pismo i tražio da se Uprava vrati u Šabac, u “svoju” pripremljenu i opremljenu zgradu. Da se spase što se spasiti može. Da dalje ne propadaju spremne “evropske” pare. Umesto onih kojima je pismo upućeno (premijeru i ministru poljoprivrede), “kojekuda” je odgovorila ministarka za evropske integracije, i to da će nam iznos od 175 miliona od 2015. do 2020. godine biti dostupan, jer vlada mnogo “radi” da se akreditujemo u prvoj polovini 2017. godine. Navela je ona da razlozi izmeštanja Uprave iz Šapca nisu politički, već zato što zgrada u Šapcu može da primi do 100 zaposlenih, za akreditaciju je potrebno 125, za zaposlene na obradi nacionalnih subvencija za agrar još 75, ili ukupno 200. U kasnijoj fazi, do ulaska u EU Uprava mora da broji više od 1.200 ljudi, pa gde da Šabac nađe tolike informatičke stručnjake, građevinske inženjere, arhitekte, pravnike i ekonomiste.
Druga strana, predvođena gradonačelnikom Šapca i “strukom”, tvrdi da su ministarkini stavovi “nepodnošljiva lakoća izgovaranja neistina”. Ponavljaju da je zgrada u Šapcu dovoljna i spremna za akreditaciju, i da je ona “poslednja šansa” da ne propadnu sve IPARD pare. Pitaju i da li će seljaci lakše doći do periferije Šapca, ili do Bulevara Kralja Aleksandra u centru Beograda. Posebno ističu da je cifra od preko hiljadu zaposlenih predviđena za centralu i 15 filijala, kada se proces akreditacije završi i počnu pripreme za korišćenja zajedničkog agrarnog budžeta EU.
Elem, ko je u pravu, pokazaće vreme. Čeka se i “objava” novog ministra poljoprivrede. Stručnjaci, sa kojima smo razgovarali, nemaju dilemu. Prvi korak je hitno vraćanje Uprave u Šabac. Pa postavljenje stručnog direktora i rukovodstva. LJude iz struke, a ne bilo koje partije. U protivnom, ništa od IPARDA. Makar u dogledno vreme. Kako su prethodne četiri godine IPARD pare “pojeli skakavci”, tako će i naredne četiri. Ako se nešto ne desi.
