Srbija se u procesu pristupanja Evropskoj uniji obavezala na usklađivanje propisa u oblasti hrane i poljoprivrede, ali stručnjaci upozoravaju da se upravo u pravilnicima o kvalitetu hrane pomaci jedva vide. Iako deo domaćih propisa jeste usklađen sa ranijim evropskim standardima, ključni izazovi ostaju u primeni, jačanju institucija i transparentnosti podataka
O tome je u razgovoru za emisiju Plodno i rodno govorila dr Veselina Pelagić, predsednica UO Fondacije za istraživanje i razvoj, bezbednost hrane i eko zdravlje FRD, ukazujući da se pregovori u poglavljima koja se tiču poljoprivrede, bezbednosti hrane i ribarstva u praksi pokazuju kao najzahtevniji deo procesa.
”Najmanje smo odmakli” u poglavlju o bezbednosti hrane
Domaći pravilnici o kvalitetu hrane u velikoj meri su usklađeni sa standardima koji su nekada važili u EU, ali da je EU posle 2000-ih donela novi set pravila, koji su dopunjavali postojeće i retko ih u potpunosti menjali. Srbija, međutim, u delu veterinarske i fitosanitarne politike (poglavlje 12) beleži najmanji napredak.
Dr Pelagić objašnjava da poglavlja 11 (poljoprivreda i ruralni razvoj), 12 (bezbednost hrane, veterinarska i fitosanitarna politika) i 13 (ribarstvo) predstavljaju najveći deo pregovaračkog procesa.
”Pročitala sam preporuke Evropske komisije za poglavlje 12 i zaprepastila se. Mi nismo odmakli, što bi rekli, ni od početka. Preporuka je jasna: moramo da jačamo institucije“, navodi Pelagić.
U tom kontekstu pominje ključne aktere – pre svega Upravu za veterinu i Upravu za zaštitu bilja, ali i širi institucionalni okvir koji uključuje obrazovanje, strukovne sisteme i saradnju sa privredom.
Šta znači “ojačati institucije”: nezavisnost, kontrola i granice
Na pitanje šta konkretno znači jačanje institucija – da li više nezavisnosti ili stroža kontrola – Pelagić odgovara: i jedno i drugo.
Posebno ističe potrebu za boljom graničnom kontrolom pri uvozu i izvozu, što se direktno reflektuje na poslovanje izvoznika i prehrambene industrije.
”Potrošač ne mora da zna detalje o Evropskoj uniji ili pregovorima. Standardi su važni zbog nas – zbog naših potrošača. Zakoni postoje, možda ih treba doraditi, ali primena je rizična“, naglašava ona.
Primer iz prakse: smrznuto meso i pravilnici iz 80-ih
Uvoz smrznutog mesa je oblast u kojoj se, prema dr Pelagić, jasno vidi koliko bi modernizacija propisa rasteretila sektor i donela veću stabilnost.
U intervjuu se ističe da se smrznuto meso i dalje uvozi i kontroliše po odredbama pravilnika iz 80-ih godina 20. veka, što ukazuje na ozbiljan raskorak između realnosti tržišta i zastarelih procedura.
Pelagić dodaje da je to bila jedna od “bolnih tačaka” i tema na kojoj su eksperti i institucije u okviru Nacionalnog konventa dugo insistirali, ali da preporuke iz Brisela sada zvuče kao jasno upozorenje da bez institucionalnog jačanja nema napretka.
Mlekarstvo: kvalitet nije “voda u mleku”, već sistem kontrole
Posebnu pažnju sagovornica posvećuje mlekarstvu – sektoru koji je u javnosti stalno prisutan, a u praksi često opterećen pogrešnim fokusom.
”Sećam se da je kolega merio vodu u mleku… To ne sme da ubija seljaka. Kvalitet mleka nije voda, kvalitet mleka je nešto drugo – genetika, parametri mlečnosti, celokupan sistem“, kaže Pelagić.
U preporukama vidi i ozbiljnu poruku o laboratorijskoj infrastrukturi: kontrola kvaliteta mleka mora imati funkcionalnu laboratorijsku podršku, a iz formulacija zaključuje da je to mesto gde sistem “puca”.
Sagovornica upozorava i na rizik preambicioznih planova: države koje su “obećavale sve” u akcionim planovima kasnije su se suočavale sa stalnim kontrolama i posledicama svake greške – što je u agrohrani, kako kaže, dugoročna realnost.
Hrana, standardi i socijalna realnost: tri grupe potrošača
Pelagić naglašava i socijalni aspekt: potrošači često znaju da kvalitet košta, ali nemaju uvek izbor.
”U svetu postoje tri grupe potrošača: siromašni, srednji i mali procenat – 5 do 10 odsto – koji može da traži luksuz“, navodi ona, dodajući da standardi moraju da budu postavljeni tako da štite i zdravlje i tržište, bez guranja proizvođača u bezizlaz.
Šansa Srbije: premium proizvodi, ali bez “padanja” kvaliteta i bez netransparentnosti
Narator ukazuje da standardi nisu važni samo za poljoprivredu već i za trgovinu i ugostiteljstvo, i da Srbija – kao zemlja jake gastronomije – ima prostor da se pozicionira kao izvor premium hrane.
Pelagić se slaže, ali uz jasnu napomenu: kvalitet mora biti stabilan i dokaziv.
”Traže se mesni proizvodi, mlečni proizvodi… suhomesnato, sir, možda med. Imamo šansu, ali higijena i transparentnost su problem. Nekad su proizvođači polagali higijenski minimum. Danas je često ‘imaš bris – nemaš bris’, bez jasne javne slike. To nije transparentno“, kaže ona.
Šansa Srbije: premium proizvodi, ali bez “padanja” kvaliteta i bez netransparentnosti
Jedna od ključnih poruka intervjua odnosi se na dostupnost podataka: bez javno vidljive sledljivosti, teško je zaštititi potrošače i omogućiti proizvođačima i izvoznicima predvidivo poslovanje.
”Agencija za bezbednost hrane Hrvatske objavi sve i vi možete sve pročitati. Kod nas ne mogu da nađem šta je vraćeno, ko je vratio, gde je roba završila. Sledljivost nemamo javno prikazanu, a udruženja potrošača su, imam utisak, slaba“, navodi Pelagić.
Bezbednost nije isto što i kvalitet
Treba naglasiti razliku između bezbednosti i kvaliteta: bezbednost je minimum koji država mora da garantuje, dok je kvalitet šira kategorija i često povezan sa izborom i cenom.
Ipak, dr Pelagić poručuje da bi dugoročno usaglašavanje i modernizacija pravilnika, uz jače institucije i transparentnije podatke, doneli višestruku korist: manji devizni odliv zbog uvoza, bolje uslove za domaću proizvodnju i snažniji efekat agrarnih podsticaja – uključujući i značajna sredstva koja država opredeljuje za poljoprivredu.
Izvor: Plodno i rodno
