Kada je Srbija pre šest godina potpisala Sporazum o stabiliazaciji sa EU, prihvatila je da od 2017. poljoprivredno zemljište mogu da kupe i stranci. Verovalo se da će Srbija da uđe u EU već 2016. godine. Sada znamo da to ni u teoriji nije moguće, ali obaveza prema Sporazmu o stabilizaciji i pridruživanju je ostala.
Mali i srednji poljoprivednici su se probudili i zatražili da se, za početak, odloži primena te odredbe. “To su mnogo jači ekonomski subjekti i na svakoj aukciji oni mogu da poklope svakog našeg proizvođača i sitnog i krupnog. Stoga oni mogu da dođu u posed ogromnih parcela. S druge strane, sitni poljoprivredni proizvođač će da trpi gubitke zbog sve slabije mogućnosti da prodaje svoje agrarne proizvode”, rekao je Ratko Đurđevac iz “Ekološkog pokreta” u Vrbasu.
Zbog sporih evrointegracija, Srbija će biti jedina zemlja koja će pre punopravnog članstva omogućiti slobodnu prodaju poljoprivrednog zemljiša. U Ministarstvu kažu da razloga za strah nema.
Strani investitori zainteresovani su pre svega za krupne posede. Država poseduje više od polovine parcela koje su veće od 50 hektara i one neće biti na prodaju, tvrde nadležni. Srbija će pokušati da domaćim zakonima zaštiti zemljoradnike.
“Po predlogu nacrta Zakona o poljoprivrednom zemljištu biće predviđeno da poljoprivrednici, fizička lica imaju prava preče kupovine zemljišta i da moraju da imaju prebivalište na toj teritoriji”, objasnio je Zoran Knežević, direktor Uprave za poljoprivredno zemljište.
Zakon možemo da menjamo, a šanse da se sada promeni ijedno slovo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju skoro da ne postoje. Za to je potrebna saglasnost svih 28 članica Unije. Zato će Beograd pokušati pregovorima o poglavlju četiri da produži rok. “Ukoliko budemo uspeli svakako ćemo na taj način pokušati da odložimo suštinsku prodaju strancima poljoprivredna zemljišta”, kaže Zoran Knežević.
Prema rečima Zaharija Trnavčevića, predsednika pokreta ”Bogata Srbija”, bolje je i da stranci kupe zemlju nego da ona ostane zaparložena. “Ja nisam protiv toga da Arapi i drugi stranci imaju imanja u Srbiji. Jer nije važno ko poseduje zemljište, već kako ga obrađuje! Kakvu korist imamo od toga što, ovog časa, 98 odsto njiva poseduju građani Srbije? Poseduju, a ne koriste. Oko miliona hektara u posedu starih ili trajno odsutnih vlasnika godinama je u parlogu“, zaključuje Trnavčević.
”Nije problem u tome što ”mi” nemamo korist od toga što građani Srbije poseduju zemlju a ne obrađuju je, već što korist nemaju oni koji je i poseduju i obrađuju. Da imaju korist, bilo bi više onih koji je obrađuju i manje onih koji dižu ruke od poljoprivrede kada im jednostavna računica pokaže da oni svoje proizvode prodaju za cenu nižu od sume novca koju su uložili u proizvodnju. Dakle, samim tim, bilo bi i manje parloga. Mnoge stvari doprinele su neodrživoj proizvodnji, a za njih su najmanje odgovorni seljaci”, tvrdi Milenko Srećković, predsednik Pokreta za slobodu.
Nebrojeno puta nakupci su uzimali robu od seljaka a da je nikada nisu platili, liberalizacija tržišta dovela je do snižavanja cene domaćih proizvoda zbog jeftine, subvencionisane hrane iz uvoza, a privatizacija je uništila poljoprivredne kombinate, preduzeća za preradu i zadruge. Sada kad su zemljišni špekulanti kroz privatizaciju jeftino kupili plodno poljoprivredno zemljište i poseduju više desetina hiljada hektara, najradije bi da ga skupo prodaju multinacionalnim poljoprivrednim korporacijama. Možemo da pristanemo na to svojevrsno zataškavanje privatizacione pljačke i kažemo – svejedno je ko obrađuje zemlju, samo nek se obrađuje. Ili možemo prosto da promenimo sve ove nepovoljne uslove i omogućimo da se poveća broj ljudi koji mogu da žive od svog rada u ”fabrici pod otvorenim nebom“ koja ima najveći potencijal da masovno zaposli stanovništvo i spreči njegovo iseljavanje u potrazi za poslom, kaže Srećković.
Interesovanje multinacionalnih korporacija za zemlju deo je jednog globalnog procesa po imenu ”otimanje zemlje” (landgrebing). Taj proces se u različitim delovima sveta različito manifestuje, a najdrastičnije u Africi, gde vodeći uzurpatori zemljišta (među njima su pretežno kompanije iz SAD, Velike Britanije, Kine, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela) ne prezaju ni od rasterivanja lokalnog seoskog stanovništva sa svojih vekovnih staništa. Mnoge seoske zajednice prinuđene su da se iseljavaju zato što je neki korumpirani plemenski vođa ustupio zemljište korporaciji, ili zato što su joj ga države ustupile putem bilateralnih sporazuma.
”Ne treba smetnuti s uma da će u ostvarivanju svojih interesa korporacije najmanje voditi računa o interesima običnih građana. A kako se pripadnici naše vlasti po poštenju drastično ne razlikuju od spomenutih plemenskih poglavica, ne treba imati ni poverenja u klauzule ugovora koje predviđaju raskid ugovora ukoliko korporacija ne ispuni investicione obaveze koje je preuzela. Setimo se samo koliko ugovora Agencija za privatizaciju nije raskinula uprkos očiglednom kršenju ugovornih obaveza, što je dovelo do obustavljanja proizvodnje u mnogim preduzećima širom Srbije“, kaže Srećković. Osim toga, dodaje, za bilateralne sporazume koji se potpisuju sa korporacijama nadležni su međunarodni sudovi i ukoliko država odluči da promeni zakonodavstvo kako bi zaštitila prirodnu sredinu ili radnička prava, dešava se da je korporacija tuži zato što joj te promene ugrožavaju sadašnji i budući profit, što je direktan napad na demokratsko pravo da odlučujete u kakvom društvu želite da živite.
Podrška malim porodičnim farmama ima višestruku korist za društvo – one su održivije, produktivnije i imaju raznovrsniju proizvodnju od velikih farmi. Korporacije se bave biznisom, eksploatacijom, ubiranjem profita i njihovo delovanje ugrožava obične ljude širom sveta. Naravno, stranci koji žele da se dosele u napuštene ili naseljene ruralne krajeve, osnuju porodičnu farmu i obrađuju zemljište, itekako su dobrodošli, zaključuje Srećković.
RTS, Politika
