Rešenje za prehrambenu sigurnost bilo bi, između ostalog, dodeljivanje 20.000 evra mladim poljoprivrednicima koji imaju zelenu diplomu i koji su spremni da se odreknu posla u javnom sektoru i koji poseduju svoje zemljište
Stručnjaci procenjuju da u narednih 15 godina trećina zemljišta neće služiti za proizvodnju hrane. U uslovima kada Srbiji nedostaju goveda i ako se zna da čak tri četvrtine hrane koju trošimo potiče iz zemljišta osiromašenog humusa, domaći agrostručnjaci ponudili su na Agrobiznis forumu u Banji Koviljači nekoliko modela razvoja za narednu deceniju.
Do sada je važilo energetski nezavisna zemlja je i ekonomski samostalna. Međutim, klimatske promene, nesigurni prinosi, nestabilni lanci snabdevanja, pred ekonomije svih zemalja pored energetske nametnule su i potrebu stvaranja prehrambenog suvereniteta.
”Rešenje za prehrambenu sigurnost bilo bi, između ostalog, dodeljivanje 20.000 evra mladim poljoprivrednicima koji imaju zelenu diplomu – diplomu poljoprivrednog, veterinarskog ili tehnološkog fakulteta, koji su spremni da se odreknu posla u javnom sektoru i koji poseduju svoje zemljište“, objašnjava Tatjana Brankov sa Ekonomskog fakulteta u Subotici.
Kalkulacije pokazuju da bi Srbiji, u samodovoljnosti, nedostajalo mesa i mleka, đubriva koje bi moglo biti zamenjeno zelenišnim ili stajskim. Da nema nafte Srbija bi za potrebe poljoprivrede mogla na 10 odsto postojećih oranica da proizvodi bilje za nedostajući bio-dizel.
Srpski domaćin po hektaru zaradi od 800 do 1.000 evra, a holandski čak 37.000 evra. Može to i naš domaćin prelaskom sa agrarnog na industrijsko stočarstvo.
”Vi oberete ili ovršete pšenicu u junu i onda ta zemlja stoji do naredne godine. Ali kao dobro organizovana nacija vi sada proizvodite tovnu junad, a telad ste proizveli od vaših krava po nekom planu i sistemu i sad on u sistemu silaže prihoduje do sedam tona silaže i vi utovite jedno 15 bikova. Dakle, za 15 bikova puta 2.000 evra to je 30.000 evra, više nije 1.000 evra“, kaže Vitomir Vidović iz SPUTS-a.
U Srbiji pojedini voćari već zarađuju i do 15.000 evra po hektaru. Nesiguran je plasman, ali i tu postoji rešenje, kao kod proizvođača jabuke u južnom Tirolu. ”Gde su proizvođači zapravo akcionari u hladnjačama, gde oni dobiju akontnu cenu u vreme berbe i posle se još u dva momenta isplaćuje i kad se proda jabuka onda se deli ta dobit“, navodi profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Zoran Keserović.
U svetu su proizvođači odavno vlasnici ne samo prerađivačkih, već i trgovačkih kapaciteta, kao i naučno-istraživačkih instituta.
