Jedan Holanđanin, veliki stručnjak za agro biznis, koji je radio po čitavom svetu, sa ogromnim iskustvom, obilazio je nedavno Vojvodinu. Cilj njegove posete bio je da pomogne u formulisanju nove razvojne politike, dakle da oceni fazu u kojoj se vojvođanska poljoprivreda trenutno nalazi i, sa druge strane, da kaže šta treba uraditi da bi proizvodnja dalje napredovala.
Njegova preporuka bila je, u najkraćem, da bi poljoprivredni proizvođači, uključujući i velike, trebalo da se povezuju i udružuju. Na taj način bi možda sebi malo smanjili profit u pojedinim godinama, ali bi ga učinili stabilnijim i dugoročnijim, jer bi izbegli rizik od velikih gubitaka zbog vremenskih nepogoda i tržišnih poremećaja.
Tim nalazom nije iznenadio svoje domaćine, samo je manje-više potvrdio njihova razmišljanja i predloge. Ono čime ih, međutim, jeste iznenadio bio je njegov odgovor na pitanje zašto do povezivanja, jačeg i tešnjeg, ne dolazi.
Holandski ekspert je, naime, zaključio da glavni problem za to predstavlja – ego. Naši poljoprivrednici se ne udružuju zato što imaju preveliki ego, neće ni sa kim da se dogovaraju, žele da sami, “inokosno” i “suvereno”, odlučuju o svemu.
Lako je Holanđaninu, reći će neko, da priča i deli lekcije, oni sa udruživanjem imaju iskustvo duže od četiri veka: akcionarsko društvo Holandska istočnoindijska kompanija osnovano je 1602. godine, svega dve godine nakon prvog akcionarskog društva u svetu – Engleske istočnoindijske kompanije.
No, da se vratimo našoj temi, otkud sad odjednom, po opštem uverenju krotki vojvođanski paori ispadoše tako drčni i jogunasti. Verovatno deo razloga leži u našoj tradicionalnoj inadžijskoj prirodi, ali seljaci su, opet, vrlo racionalni ljudi, koji znaju da procene svoje interese.
Čini se da jedan značajan deo uzroka nespremnosti građana naših sela na čvršće povezivanje i saradnju leži u društvenoj tzv. super strukturi, marksistički rečeno nadgradnji – u pravnom poretku.
Naime, u svakom poslu, pa i poslovnom partnerstvu, povremeno dolazi do ekscesa i sporova. Tada je bitno da se nesporazumi brzo rešavaju, da svako dobije ono što je zaslužio, po principu “nek’ isto je i đavolu i đakonu”, što bi rekao Balašević.
Toga, međutim, u Srbiji nema. Kao što je poznato, ovde sudski procesi, pa i privredni, traju godinama i ne zna se da li u njima čovek izgubi više živaca ili novaca. Dok isterate pravdu, propadne vam imanje.
U takvoj situaciji, kad nema ni pravnog ni moralnog reda, ljudi su prosto primorani da se drže one izreke “u se i u svoje kljuse”. Uz sav rizik da i to kljuse na kraju lipše.
Iako, dakle, mnogi misle da između sudske i stočne vage nema nikakve veze ili da su jako, jako udaljene, one su u stvari jako, jako blizu. Može to da se formuliše i ovako: bez moderne, pravne države nema ni moderne, prave njive.
