One plene pozitivnom energijom, ne skidaju osmeh sa lica, ne foliraju se i stvarno vole tartufe. Poznanici im u prvom trenutku nisu verovali da će tako optimistične i opuštene pokrenuti ozbiljan posao, ali koliko god da su nasmejane i čile, za biznis je važnije to da one zaista prave izuzetno kvalitetne proizvode
Novosađanke Sanja Melkus (43) i Violeta Ivković (43), dve žene iste generacije, pre svega prijateljice iz Hora jevrejske opštine Hašira iz Novog Sada, gde su se i upoznale pre sedam godina, kažu da je ova ideja dugi niz godina „čučala“ u njihovim domaćinstvima, a da su čitajući Priču sa dušom o Jovani Lei i Little blue potu rešile da pokrenu malu radionicu za proizvodnju tartufa.
– Sve je krenulo spontano, mada mi već godinama u kući, od tartufa pravimo razne marinade. Naši ukućani prvi su nas hvalili i kritikovali, pa smo tako došle do sedam proizvoda koje trenutno izlažemo na sajmovima. Mlada smo firma, a kao što ste videli, u sve što pravimo utkale smo i volju i ljubav i rad i želju – iskrene su Sanja i Violeta.
Truff truff
Sanja se seća da je odluka da nastane Truff Truff doneta dok su jednog sunčanog dana šetale pse kejom kraj Dunava. Ona sama je više bila upućena u tartufe, a jednom prilikom je čak bila i u potrazi za njima.
– Želela sam da se malo odvojim od ljudi. Ne znam koja sila treba da dopre do njih da bi se malo osvestili da je život samo jedan, da treba da se gledamo u oči kad pričamo, da se slušamo i da ta ljudska toplina mora da ostane između nas. Imala sam velika razočarenja u ljude, i bliske i one manje bliske, pa sam uzela psa i otišla u šumu da tražim tartufe. Posle sam videla da i u tim vodama ima svega i svačega, jer su ljudi koji ih traže specifični, kao i sama gljiva, pa i naša država. Sve je bilo komplikovano i ja nisam smogla snage da sve to sama iznesem na mojim plećima – seća se Sanja.
Godine su prolazile, tartufi su bili prisutni u njenom životu, a onda je stigla Violeta i, trenutak je bio pravi.
– Hajde da probamo da napravimo te proizvode i predstavimo se na Novosadskom noćnom bazaru – rekla sam joj. Odmah smo prionule na posao i već 20. oktobra 2017, uz neverovatnu tremu i noći nespavanja, izašle pred narod. Kao kreativne žene, htele smo sve da imamo odmah: i lepu ambalažu i lepu reklamu i ime, pa smo naše teglice melodično nazvali Truff Truff, od engleske reči za tartufe – truffles. Lako ulazi u uši.
Publici se dopalo to što one rade, kako onima u Novom Sadu, tako i Beograđanima na Sajmu etno-hrane i pića, gde je i nastala ova Priča sa dušom. Dok su do tančina ljubiteljima tartufa objašnjavale šta i kako prave, ja sam probao pekmez od domaće kruške sa rendanim crnim tartufima i sojin maslac sa začinskim biljem i tartufima.
– On daje blag ukus tartufa, vole ga i naša deca, pa ujutru često namažu na hleb uz šolju čaja. I našem narodu je primamljiv jer ima i opšte poznate začine, pa se tartuf neprimetno ušuška u aromu namaza – objašnjava kroz osmeh Sanja. Na štandu su bili i čisto rendan tartuf u maslinovom ulju, ljuta marinada – začinsko bilje sa ljutom papričicom i rendanim tartufom, kao i maslinovo ulje sa aromom tartufa.
Ručna proizvodnja
– Sve pravimo ručno, u kućnoj proizvodnji, imamo kontrolu kvaliteta i mikro-biološku ispitanost i nadamo se da ćemo uskoro krenuti u dalje izgrađivanje biznisa. Koristimo slogan „Vojvođanski tartufi“ jer su naši tartufi poreklom iz Vojvodine.
Da li je za preduzetništvo ovog tipa trebalo imati mnogo hrabrosti?
– Ja sam hrabra, uvek sam pratila svoje srce i kroz život išla svojom intuicijom. Nikad nisam zarad nečeg čučala i čekala, nego išla na rizik. Čovek prosto to ima ili nema u krvi, takvi se rodite i energija vašeg organizma tera vas na akciju – priča Sanja, koju su bliske prijateljice prve podržale govorivši joj da treba odmah da krene sa poslom.
– Obe imamo podršku od ukućana, od prijatelja su skoro svi bili uz nas. Niko nam nije rekao da smo lude jer ovo radimo, ali su mnogi sa nevericom prihvatili ideju, jer su pomalo brinuli kako će se sve razvijati. Družimo se samo sa ljudima koji nas vole i koje mi volimo, pa ne trošimo vreme na ljude koji nam vuku energiju – dodala je Violeta.
Dobra energija koja spaja ove dve drugarice i preduzetnice počela je u horu. Sele su jedna pored druge, Violeta je Sanji pokazala note i pojasnila joj repertoar hora, i prijateljstvo je otpočelo. Danas ih, osim amaterskog bavljenja muzikom, vezuju i posao i porodica.
– Violetina deca su me prozvala tetkom, ali ne zbog godina, već zato što me doživljavaju kao maminu sestru (smeh). Isto razmišljamo i isto mislimo, dovoljno je da ja kažem jednu rečenicu, a da je ona nastavi, pa se onda lepo ismejemo – kaže Sanja.
Ulaskom u svet tartufa, privremeno su ostavile profesije za koje su se školovale. Sanja je ekonomista, a Violeta nastavnica istorije, ali, kako kaže, ili nije imala sreću da joj to postane stalno zanimanje ili je prestala da veruje u Deda Mraza.
Dok se tome ne budu vratile, ostaju posvećene svom novom biznisu u koji veruju do neba, a i dalje.