Ako je nešto obeležje vojvođanske ravnice onda su to salaši. Raštrkani u ataru, okruženi bagermarima. Vekovima su na njima ljudi živeli i radili. Danas ih je sve manje. Nestali su i salaši između Svetozara Miletića i Aleksa Šantića, a nekada ih je bilo oko 400.
“Gradnja tih salaša počela je početkom XVIII veka, a salašari su počeli da ih napuštaju sredinom 70-tih godina prošlog veka.Tada je završen kanal Dunav- Tisa- Dunav i ti salasi, koji su bili na Telečkoj visoravni ostali su bez vode. Salaš bez vode ne može da opstane, jer su se ljudi na salašima uglavnom bavili stočarskom proizvodnjim. Na tim salašima nije bilo ni struje i to je razlog što su do polovine 80-tih skoro svi salaši napušteni”, priča Lucija Knezi koja je svoje detinjstvo i mladost provela na jednom od tih salaša.
Za deset godina skoro svi salaši su napušteni, a salašari su život nastavili uglavnom u susednom Svetozaru Miletiću.
“Od našeg salaša ostala je poneka voćka, drveće i iskopina od nekadašnjeg podruma. Da imam novca vrlo rado bih ga obnovila, jer iako sam sa njega otišla kao desetogodišnja devojčica dobro pamtim kako je izgledao naš salaš”, kaže Marija Vidaković Bagi.
Na jednom takvom salašu veći deo života proveo je osamdesetdevetogodišnji Stipan Knezi. Salaš je građen 1704, godine, a danas skoro i da nema njegovih tragova.
“U početku se pravila samo jedna soba, a onda se salaš širio dalje, nadograđivalo se koliko je trebalo. Salaši su bili pokriveni trskom, a žuta zemlja je bila u svim sobama”, kaže Stipan Knezi.
Nestali su i drugi salašu u okolini Sombora, a o njihovom postojanju svedoče samo ruševine i bagremovi šumaci koji su nekada okruživalio svaki salaš.
