Iako je poslednjih godina delovalo da se berba i promet tartufa – koji važi za najskuplju jestivu gljivu na svetu – polako uvode u legalne tokove kroz propisivanje kvota i mogućnost obuka za dobijanje licence, to ipak nije sprečilo da značajan deo ove robe i dalje završava na crnom tržištu

Centralni i severni deo Srbije važe za najznačajnija nalazišta ove skupocene gljive. Međutim, prema navodima onih koji se bave ovim poslom i predstavnika udruženja, upravo tu „cveta“ siva zona. Zabrinjava i to što, kako tvrde, izostaje volja nadležnih da se problemu sistemski stane na put, prenosi portal Forbes Srbija.

Sagovornici ukazuju da je to jedan od razloga što su cene tartufa u Srbiji često niže nego na stranim tržištima na koja roba odlazi, pa domaći sakupljači i legalni otkupljivači trpe gubitke.

Između šume i sive ekonomije: loša sezona dodatno pogoršala stanje

Probleme dodatno pojačava i loša sezona. Prošlogodišnje suše, prema navodima iz sektora, ostavile su posledice i na količinu roda i na kvalitet.

U Srbiji postoji svega nekoliko registrovanih firmi koje se bave sakupljanjem i prodajom tartufa i proizvoda od tartufa, dok se broj tragača procenjuje na između 3.000 i 5.000. Međutim, nemaju svi licencu, a deo njih, kako se navodi, sakuplja više nego što je prijavljeno u okviru odobrenih kvota.

U prethodnim godinama bilo je i sukoba u šumama. Zabeležen je i težak incident u blizini Sremske Mitrovice, gde se sumnjalo da je upravo „lov na tartufe“ bio povod. Dešavalo se i da određene količine budu zaplenjene na granici zbog nedostatka potrebne dokumentacije.

„Oko 70 odsto prometa je u sivoj zoni“

Predsednik Mikološko-gljivarskog saveza Srbije, Zoran Jelenković, upozorava da sivo tržište u berbi i distribuciji tartufa cveta zbog neadekvatne zakonske regulative i, kako tvrdi, nedostatka volje da se stanje promeni.

„Prema našim procenama, 70% poslova koji se tiču trgovine tartufima je u sivoj zoni. Jasno je koliki je to gubitak za budžet naše države“, navodi Jelenković.

U Savezu podsećaju da su uveli mogućnost polaganja ispita za sertifikat licenciranog sakupljača tartufa i obezbedili materijale za učenje, ali do sada je licencu dobilo svega oko 200 tartufara.

„Problem je što je to ostalo na dobroj volji saveza, a nije zakonski obavezujuće“, ističe sagovornik.

Kvote i obuke: pravila postoje, ali kontrola izostaje

Prema važećoj praksi, ministarstvo nadležno za zaštitu životne sredine svake godine određuje kvote koliko se može sakupljati, na osnovu uredbe koja uređuje korišćenje i promet divlje flore i faune. Oni koji dobiju kvotu imaju obavezu da organizuju obuku sakupljača i izdaju potvrde o osposobljenosti, što je preduslov i za tragače i za firme.

Jelenković ukazuje da postoje pravila branja kako se ne bi oštetilo stanište i kako bi se sačuvala nalazišta za naredne godine. Upozorava i na primer Istre, gde je tartuf nekada bio brend, a zatim je, prema njegovim rečima, došlo do opadanja nalazišta usled lošeg branja i uništavanja staništa. Plaši se da bi se sličan scenario mogao ponoviti i u Srbiji, posebno ako nema dovoljno obučenih tartufara.

Posebno naglašava da tartufar mora da zna i kada je tartuf zreo, kako izgleda i miriše, kao i da ume da razlikuje vrste i biljke na staništu – zbog rizika od grešaka i potencijalnih posledica, uključujući i trovanja. Drugim rečima, nije dovoljno imati alat ili obučenog psa – potrebno je znanje.

Najveći praktični problem, dodaje, jeste to što se ne može sprečiti da neko ubere više od prijavljenog, jer kontrole na terenu gotovo da nema. „Višak“ se tada, kako tvrdi, najčešće prodaje nelegalnim kanalima.

Kuda odlaze srpski tartufi i koliki je gubitak?

Sagovornici navode da tartufi ubrani u Srbiji često završavaju u Italiji ili Hrvatskoj, ali i u drugim zemljama, preko otkupnih mreža i preprodaje. Predstavnici Saveza procenjuju da bi, kada bi promet bio uređen i kada bi se razvila i prerada, prihod u Srbiji mogao da dostigne oko 20 miliona evra godišnje.

Kao važna staništa pominju se Šumadija, Srem i Fruška gora, dok crnog tartufa ima širom zemlje. Beli tartuf, koji je raritet i skuplji, bere se uglavnom od oktobra do januara, a nalazio se i uz velike rečne tokove poput Drine i Morave.

Tržište luksuza: cena zavisi od sezone i kvaliteta

Kako navode sagovornici iz posla, cena crnog tartufa kreće se u širokom rasponu – od 100 do 700 evra po kilogramu, dok se beli tartuf kreće od 1.000 do 5.000 evra po kilogramu, u zavisnosti od sezone i ponude. Posebno veliki i neoštećeni primerci mogu završiti i na aukcijama, gde su restorani spremni da plate i do 4.000 evra po kilogramu, dok se otkupna cena u pojedinim slučajevima navodi oko 700 evra po kilogramu.

Procedura i troškovi: „morate biti vidoviti unapred“

Deo registrovanih proizvođača i prerađivača ukazuje i na administrativne prepreke. Ivana Stanojević, koja se godinama bavi ovim poslom, navodi da je sistem kvota takav da se količine i planovi moraju prijavljivati unapred, i to mesecima, što je u praksi teško izvodljivo.

Ističe i da takse mogu dostići nekoliko miliona dinara godišnje, nezavisno od toga kakav je rod te sezone, kao i da se na rešenja ponekad čeka nedeljama, pa i duže. Ako se kvota potroši usred sezone, podnosi se novi zahtev, a dok se čeka odobrenje, posao stoji.

Zbog svega toga, sagovornici ocenjuju da sistem, iako formalno postoji, u praksi često gura deo učesnika ka sivoj zoni, što zatim obara cenu na domaćem tržištu i slabi poziciju onih koji rade legalno.

Kazne postoje, ali pitanje je primene

Uredba predviđa kazne za sakupljanje bez dozvole ili preko odobrene količine. Za pravna lica kazne su od 500.000 do 1.000.000 dinara, dok su kazne za fizička lica od 5.000 do 50.000 dinara. Sagovornici, međutim, ističu da ključ nije u visini kazni, već u tome da li se pravila zaista kontrolišu i sprovode na terenu.

Na kraju, poruka iz sektora je jasna: bez modernizacije propisa, jasnijeg razdvajanja obaveza tragača i firmi, obavezne obuke i efikasne kontrole, siva zona će i dalje određivati cenu, tokove i rizike, dok će vrednost srpskih tartufa u velikoj meri završavati van zemlje.