Poljoprivrednim proizvodima iz Srbije se, nedavno potpisanim sporazumima, otvara “ulaz” na veliko i večno “gladno” tržište Kine. Već su potpisani sporazumi o izvozu jagnjećeg mesa, tri klanice su se prijavile da učestvuju u tom poslu. Pripremaju se, kako je najavljeno, i dokumenti koji bi omogućili da se na ovom tržištu nađu i goveđe meso i mlečne prerađevine, dečja hrana, smrznuto i prerađeno voće i povrće, a pominju se i suve šljive.

Stručnjaci u Srbiji, međutim, procenjuju da bi za našu poljoprivredu i prerađivačku industriju, u ovoj situaciji, izvoz na tržište Kine bio vrlo velik i zahtevan zadatak. Tim pre što relativno malo koristimo i mogućnosti za izvoz, odnosno, ne ispunjavamo kvotu za izvoz junetine u EU, a ne koriste se dovoljno ni “otvorena vrata” za izvoz u Rusiju.

Narodna Republika Kina je, inače, prema podacima Privredne komore Srbije, već niz godina najvažniji spoljnotrgovinski i finansijski partner Srbije u Aziji. U ukupnom izvozu iz Srbije u 2013. godini, Kina je učestvovala 0,06 odsto, sa izvozom od 9,2 miliona dolara, a u ukupnom uvozu sa 7,8 odsto, odnosno 1,6 milijardi dolara, tako da nam ovi sporazumi omogućuju da ovaj disbalans “popravimo”. Naši najzastupljeniji proizvodi u izvozu bili su pluta i drvo, pogonske mašine i uređaji, i plastične materije, a iz Kine su stizale kancelarijske mašine, odeća, električne mašine, aparati i uređaji…

– Govori se o izvozu jagnjećeg mesa, ali, kako stvari stoje, mi teško možemo tom izazovu da odgovorimo, jer bi kineska delegacija mogla da pojede sve jaganjce koje možemo da ponudimo, a još uvek poneko pamti kako, pre nekoliko godina, nismo mogli da odgovorimo ponudi jedne muslimanske zemlje da im isporučimo 4.000 jaganjaca – kaže, gorko se šaleći, Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja poljoprivrede Privredne komore Vojvodine.

– Kada se govori o našim poljoprivrednim proizvodima, svako ko je imalo upućeniji videće da gotovo da nemamo šta da izvezemo, jer u slučaju izvoza u Kinu, transportni troškovi su veoma visoki i traže proizvode visokog stepena finalizacije, odnosno, ekskluzivne prehrambene proizvode, u čijoj vrednosti transportni troškovi nemaju mnogo udela. Takve proizvode, nažalost, u sadašnjoj situaciji naša poljoprivreda i prehrambena industrija teško mogu da proizvedu.

Prof. dr Žarko Ilin, sa Poljoprivrednog fakultata u Novom Sadu, stručnjak za povrtarstvo, objašnjava kako bi Srbija, sa viškovima voća i povrća koje ima, možda i mogla da parira na tržištu Kine, ali da je ono gotovo u potpunosti snabdeveno iz domaćih izvora.

– Svi znaju da i do nas stižu beli i crni luk iz Kine – podseća Ilin. – Ova zemlja, na jugu i jugostoku ima idealne uslove za gajenje povrća kojima podmiruje domaće tržište. Mi, istina, imamo prozvodnju povrća koja je, sa 1,21 milion tona, za između 30 i 40 odsto veća od domaćih potreba, ali, u isto vreme, nemamo zadruge ili kooperative, koje bi nam omogućile da viškove skupimo na jedno mesto, da ih kalibriramo, upakujemo i u značajnijim količinama ponudimo na stranim tržištima.

Žitarice ili testenine

Simo Matić, direktor “Žitovojvodine”, ističe da je teško da naše žitarice, posebno u ovom obliku u kom se sada izvoze, kao neprerađena sirovina, budu konkurentne na tržištu Kine.

– Mi smo, sada, po prinosima, u situaciji da se borimo da dostignemo rezultate iz bliže prošlosti, a o nekom napredovanju nema govora – ogorčen je Matić. – Državni organi bi trebalo da se okrenu tome da, kroz adekvatne subvencije, a ne socijalna davanja po hektaru, povećaju prinos po hektaru i kvalitet žitarica, a i tome da se žitarice prerade, i da kao testenine ili gotovi proizvodi od testa, završe na stranim tržištima.

Novosti