Pored standardnih zahteva koji se svode ili na veća davanja države ili umanjenje troškova koji se svode na ad hok mere, pojavio se i jedan sistemski zahtev poljoprivrednika koji su protestovali – za uređenjem robnog tržišta, odnosno berze
Naime, sudeći prema izjavama nekih od organizatora protesta, zahtev je da se omogući terminska prodaja poljoprivrednih proizvoda, odnosno žitarica, po uzoru na Budimpeštu i Pariz.
Za razliku od Produktne berze u Novom Sadu, na kojoj se odvija spot kupoprodaja, odnosno gde se kupci i prodavci pronalaze i odmah se obavlja transakcija, terminsko tržište je nešto sasvim drugo. Po definiciji terminsko ili buduće tržište je vrsta finansijskog tržišta na kom se ekonomska lica, tržišnim ugovorom, obavezuju na isporuku određene količine neke robe u budućnosti. Na ovom tržištu trguje se finansijskim derivatima, tzv. fjučersima.
Prema rečima stručnjaka, na terminskoj berzi trguje se papirima, a ne robom. Kako kaže Žarko Galetin, agroanalitičar i nekadašnji direktor Produktne berze, ti papiri promene na stotine ili hiljade ruku i na kraju zapravo često ni ne dođe do promene vlasništva nad robom.
Goran Živkov, konsultant u SEEDEV-u, ističe da na svetu samo Robna berza u Čikagu (CBOT) funkcioniše kao prava terminska berza. ”Čak ni berza u Parizu u koju je toliko uloženo ne funkcioniše kako bi želeli. Isto je pokušano u Budimpešti, ali promili ukupne trgovine se odvijaju derivatima. Ako nisu mogli oni, ovi zahtevi za terminskim tržištem u Srbiji mi deluju kao utopija. Za to su potrebne institucije, pre svega berzanske, pa onda osiguranje i najvažnije poverenje“, napominje Živkov.
On smatra da bi bolje bilo da Produktna berza napravi dobar softver koji bi bio jeftiniji i bolji od konkurentnih platformi koje su se pojavile i već povezuju kupce i prodavce mnogo jeftinije nego što to sada radi Produktna berza.
Galetin ukazuje da bi poljoprivrednicima mnogo više značilo da se sprovodi Zakon o javnim skladištima i sistem robnih zapisa, koji postoji, ali je zapostavljen. ”To što se taj zakon ne primenjuje ide u korist velikim otkupljivačima koji manipulišu tržištem. Taj zakon uspostavlja jasan i javan sistem skladišta koji daje sigurnost proizvođačima, da kada ostave robu u skladište, mogu u svakom trenutku da raspolažu svojom robom“, objašnjava Galetin. I
Živkov smatra da bi davanje subvencija za skladištenje, nalik ”storage aid“ u Evropskoj uniji bilo dobro rešenje za poljoprivrednike.
