Kuba je jedna od najplodnijih zemalja Kariba, poznata po proizvodnji cigara, ruma i šećera. Ali poljoprivreda je od sloma SSSR-a u raspadu. Sada se na Kubi uvode principi slobodnog tržišta.
Antoniju je rođendan. Napunio je 62 godine. Vitki muškarac u gumenim čizmama i sa roze bejzbol kapom je od ranog jutra na nogama. Puni kante vode i zaliva leje u vrtu. U većini rastu glavice salate, tu i tamo paradajz, a ima i jednu leju luka. Antonijeva bašta nalazi se u Mantanzasu, gradiću na severu Kube. Zelenu površinu sa baštama ulica odvaja od betonskog naselja socijalističkog tipa.

Parcela pripada gradu. Antonio je koristi besplatno, isto kao i vodu. Seme za svoje povrće sam proizvodi. Odakle bi ga, pita, inače nabavljao? Kupovati seme bi ovom gradskom vrtlaru bilo preskupo. Preskupo bi bilo i đubrivo i pesticidi. Tako je njegovo povrće organsko, bez hemije. Njegov vrt je tzv. bio-vrt, jedan od mnogih na Kubi.

Kolevka ovog gradskog vrta je u Havani, glavnom gradu Kube, udaljenom 100 km. Tamo su ulice šire, kuće veće i vrtovi prostraniji – i do 10 hektara. Oni snabdevaju grad paradajzom, buranijom, slatkim krompirima, a turistima onim što očekuju od Kariba: mangom i bananama. Ove gradske bašte nastale su u specijalnom periodu ‘perioda especiale’, 1993. godine. Raspad Sovjetskog Saveza je doveo i do sloma kubanske poljoprivrede. Iz bratskog SSSR-a, koji se raspao, nisu više dolazile mašine, đubrivo i benzin. Intenzivna poljoprivreda je spala na polovinu prinosa. Ogromna polja jedva da su korišćena. Zato se u samom gradu počeo koristiti svaki pa i najmanji komadić zelene površine. Tako se iz preke potrebe rodila tzv. “urbana poljoprivreda”.

Ono što se danas u zapadnim metropolama označava pod pojmom ‘urban gardening’ na Kubi je posledica teške nevolje. Snabdevanje stanovnika voćem i povrćem na ovaj način je neophodno jer poljoprivreda još uvek nije stala na svoje noge. Uprkos povoljnoj klimi, Kuba je jedna od najneproduktivnijih zemalja u regionu. Seljačkim zadrugama nedostaju poljoprivredne mašine, đubrivo, seme. Kuba uvozi 70 posto hrane.

Ali ono čega u zemlji ima napretek je duvan. Ako od Havane krenete u pravcu jugozapada, krajolik postaje sve više brdovit i sve zeleniji. To područje je posebno plodno. Mesto Vinales okruženo je poljima, na kojima raste duvan.

Na jednom od polja stoji natpis ‘El Mulo’. Iza “Krtice” se krije Benito Camejo, najveći proizvođač duvana u Vinalesu. Zadovoljno gleda u pravcu velikih, smeđih listova duvana.

Ovo će biti, kaže, dobra godina. U aprilu je žetva: 50.000 biljaka daje oko 3.000 kilograma listova duvana. Deset posto on zadržava za sebe, a 90 posto mora da proda državi i to po fiksnoj ceni od 1.700 pezosa za 50 kg, što je nešto više od 50 evra. Ali zašto se on trudi da proizvede posebno kvalitetan duvan? Za dobar kvalitet, odgovara nam, dobiju se dobri novčani bonusi.

Duvan je pored ruma najveći izvozni hit Kube. U državnim fabrikama on se prerađuje u cigare. Cigare se sve više izvoze u Kinu, ali veliki deo u Evropu. To Kubi donosi devize, a Benitu posetu turista, koji žele da vide kako izgleda proizvodnja cigara na Kubi.

Beli autobus parkira se u dvorištu. Dvadesetak nemačkih gostiju ulazi u fabriku i sa zanimanjem i čuđenjem prate kako Benito vešto savija duvan i pravi cigaru. Neki od njih odmah se hvataju za cigaru kako bi oprobali njen ukus. Benitova supruga kasnije goste poslužuje kafom. Stavlja korpicu za bakšiš. To je Benitu jako važno, jer su to konvertibilni pezosi, za razliku od kubanskih u kojima dobija platu.

Jedna zemlja – dve paralelne valute. Ovaj princip će uskoro biti ukinut. Raul Castro, brat Fidela Castra želi Kubu podvrgnuti tzv. ‘actualización’, u prevodu aktualizaciji. U to spadaju i reforme poljoprivrede. Dva miliona hektara obradive površine ponovo će biti zasejano. Zemlja treba postati neovisnija od stranog uvoza, koji godišnje guta 1,7 milijardi američkih dolara. Umesto velikih državnih zadruga, seljaci se sada mogu udruživati u male zadruge. Ubuduće će svoje proizvode moći da prodaju hotelima i to direktno, bez posrednika. Mnogi od njih to još ne mogu realizirati jer im nedostaje znanje o tome kako da upravljaju dobrima i kako da bolje analiziraju tržišta.

Antonio ne mora da se brine za prodaju salate. On će svoje povrće građanima iz susedstva vrlo brzo da prodaju. Uređaj za zalivanje ili navodnjavanje, kaže, olakšao bi mu život. Ali, previše je skup. Poručuje se u inostranstvu i plaća se konvertibilnim pezosima. Antonio nema međutim pristupa konvertibilnim pezosima jer ne prodaje egzotične cigare, koje privlače turiste i novac. Posao uzgajivača povrća je samo njegova druga delatnost, jer od prve ne može živeti. On je, naime, portir u jednom staračkom domu.

SEEBiz