Stočar Živica Matić iz Perleza već čitavu deceniju prikuplja autohtone rase stada, odnedavno je zapatio i bivolicu
Za Vojvodinu neobična slika. Pored puta Perlez–Titel prolaznicima privlači pažnju krdo bivolica kako se vrzma kroz vrbake. Ova vrsta goveda u izumiranju, u Srbiji se sretala poslednjih decenija na Kosovu i Metohiji i Sandžaku, a u Banatu tek odnedavno. Zapatio ih je dugogodišnji stočar Živica Matić i tako se pridružio onima koji žele da sačuvaju genetičke resurse onih vrsta koje su ovde živele kroz vekove.
U zrenjaninskoj Poljoprivrednoj stručnoj službi kažu da je Matićeva farma pravi raritet za vojvođanske prostore. ”Od autohtonih vrsta ovde je na više mesta prisutno podolsko goveče, a kada je reč o bivolicama ove u Perlezu su jedine. One su obuhvaćene zdravstvenom kontrolom i s tog aspekta su zbrinute. Sigurno da je reč o interesantnoj vrsti i procenjuje se da je od državnog interesa da se ona sačuva”, kaže zrenjaninski agronom Predrag Popov. Živica Matić, međutim, navodi da je svoje stado, koje sada broji blizu pedesetak grla, sam zapatio i sam se brine o njegovom opstanku.
„Već dugo se zalažem da dobijem bar neku veću podršku od skromnih subvencija, ali to jako teško ide”, dodaje Živica. Ovaj zaljubljenik u stoku, na salašu pored ušća Begeja u Tisu, celu deceniju prikuplja stado. Počeo je sa dva, tri grla koja je nabavio preko ličnog poznanstva. Pre desetak godina kada je sve počelo nije mnogo znao o ovom govečetu tamnih boja. Ono zimi dobija dugu dlaku, odnosno krzno, pa je zaštićeno od hladnoće i ono bi bar što se nje tiče moglo da prezimi pod vedrim nebom, ali bi tada nastao problem s ishranom.
Živica je ubeđen da je bivolica, za koju stručnjaci tvrde da je živela još u srednjem veku, a na vojvođanskim prostorima je stigla sa vojskom koju je predvodio čuveni Atila Bič Božiji. Reč je o vrlo izdržljivoj stoci, lako i brzo pokretnoj i nekada je služila za nošenje tereta, pored toga što je vojska jela njeno meso i pila mleko. U razvoju stočarstva i pojavi izdašnijih vrsta, kada je reč o mesu i mleku, bivolice su se izgubile sa prostora severno od Dunava, a neznatan broj se zadržao u južnim delovima naše zemlje.
Skromna ishrana bivolica
U glavne osobine bivolica kravar sa priobalja Begeja i Tise se i sam brzo uverio. Jasno mu je, veli, što za ovo govedo tvrde da bi jedino od svih domaćih životinja moglo da preživi bez čoveka. U ishrani je veoma skromno. Na salašu na kom se nalazi iskorenilo je sav korov, pojede čak i lišće koje s drveća opada u jesen. Bivolica nosi tele deset meseci i sedam dana, za razliku od ostalih krava koje nose devet meseci.
Ona se uoči teljenja skloni, oteli se na skrovitom mestu u osami onda, nakon nekoliko dana dovede tele. Kod teljenja joj ne treba pomoć, a posle tri nedelje može da zatrudni. Oteli se svake godine. Vrsta je vrlo otporna o čemu svedoči i podatak da na Živičinom salašu veterinar uopšte nije bio potreban.
Mleko od bivolica za čuveni sir mocarela
„To su samo neke karakteristike bivolica koje ih preporučuju da s njim računa svaka država i da ih ima u rezervi, ako bi došlo do većih kriza i siromaštva, što nalažu ova turbulentna vremena”, kaže Živica.
On prodaje mušku junad i tako ostvaruje bar neki prihod, koji ulaže u prehranu stoke zimi. Da su drugačije okolnosti, odnosno da neko organizuje otkup za tržište bilo bi interesantno mleko od bivolica. Dovoljno je da se samo trećina ovog mleka pomeša s onim od drugih krava pa da se dobije svetski poznati sir mocarela.