Reklame na celoj stranici u novinama, plakati u autobusima, nastup na internetu: mesecima švedski proizvođač ovsa i soje Oatly nije štedeo pare i trud da bi jednu ideju sproveo u delo u Nemačkoj i da bi se pojavio u parlamentu. ”Hej, Bundestag, moramo da pričamo“ – tako je glasila kampanja u okviru koje je prikupljeno 57.000 potpisa za peticiju o uvođenju obavezne oznake o emisiji ugljen-dioksida na pakovanjima hrane
U Odboru za peticije nemačkog Bundestaga poslanici se redovno bave molbama i žalbama građana. Ako peticija dobije više od 50.000 potpisnika i ako je od javnog interesa, onda oni koji podnose žalbu mogu lično da sve izlože u Odboru i diskutuju sa poslanicima.
”Ljudi su barem svesni da je sistem proizvodnje životnih namirnica odgovoran za 25 odsto svih globalnih emisija“, rekao je u Odboru Tomas Goj, šef firme Oatly za Nemačku. ”To je više emisije CO2 nego što u svetu uzrokuju svi vozovi, avioni, automobili i brodovi zajedno.
Trenutno međutim samo devet odsto Nemaca smatra da su dobro informisani o različitim klimatskim troškovima kada je reč o životnim namirnicama, pokazuje aktuelna studija. ”Više od 77 odsto potrošača žele od nas, prehrambene industrije, više informacija o tome koliko je životna sredina opterećna proizvodnjom“, naglašava Goj.
Oatly već više od godinu dana na svojim proizvodima navodi podatak o emisiji CO2. Pri proizvodnji napitka od ovsa dođe do emisije 0,29 kilograma CO2 ili sličnih izduvnih gasova po kilogramu proizvoda. Kravlje mleko, direktni konkurentni proizvod, ima emisiju CO2 od 0,94 po kilogramu.
Poruka je otprilike – kupujte biljna pića umesto mleka. Tako traje i trka za kupce od kojih mnogi sve više vode računa o životnoj sredini. Neki poslanici zato kritikuju kampanju švedske firme kao čistu reklamu. To je učinio poslanik Liberala Manfred Totenhauzen, koji ipak podržava da se oznake o emisiji CO2 štampaju na pakovanjima.
A šta sa potrošnjom vode?
Poslanici u Odboru za peticije međutim ukazuju da emisija ugljen-dioksida nije jedino što potrošači treba da znaju. Kolika je, recimo, potrošnja vode pri spravljanju proizvoda?
Još dalje idu naučnici sa Univerziteta u Augzburg. Tamo su još pre dve godine sračunati troškovi poljoprivrede koje niko ne plaća direktno. Recimo, preterano đubrenje zemljišta tla koje upropašćava zemljište ili zagađenje pijaće vode, ili posledice po zdravlje zbog kljukanja stoke antibioticima. Kada to sve stigne na naplatu, troškove snose javni budžeti.
