Nedavno je javnost imala priliku da sazna da se u Srbiji ne obrađuje milion hektara zemljišta. Neverovatan podatak. Naša zemlja raspolaže sa 5.734.000 hektara poljoprivrednog zemljišta ili 0,56 ha po stanovniku. Od toga je obradivo 4.867.000. Petina ili milion hektara obradivog zemljišta je u parlogu, ne obrađuje se i sa njega se ne skida letina, ne sakupljaju dragoceni plodovi zemlje.
Taj neverovatan nemar sebi ne smeju da priušte ni najrazvijenije zemlje. Holandija raspolaže sa nešto više od četiri miliona hektara obradivog zemljišta, dakle manje od nas, a nema ni hektar neobrađenog. Poljoprivredom se tamo bavi samo 68.000 ljudi. Kod nas 1.305.000 poljoprivrednika. Holanđani izvozom poljoprivrednih proizvoda ostvare godišnje prihode od 84,3 milijarde evra, a Srbija trideset puta manje.
Teško je objasniti zašto je ovakva situacija u našoj poljoprivredi, a još teže shvatiti zašto ne koristimo najznačajniji potencijal, svoju najveću razvojnu šansu. Ruda se, na primer, iskopa, preradi, proda, i rezerve joj se smanjuju, jer su ograničene. Plodna oranica je, međutim, tu oko nas, deo nas, nadohvat ruke vekovima.
Srpsko selo bez mladih, bez škola, lekara, puteva
S druge strane uvozimo sve i svašta. A kada izvezemo nešto od hrane, to su uglavnom tone žita i kukuruza, a ne proizvodi koji se njihovom preradom mogu povoljnije prodati i više zaraditi. Džaba nam to blago koje imamo i od koga svi možemo pristojno da živimo kada od motike svi beže glavom bez obzira. Radije će mladi za 200 do 300 evra mesečno raditi u nekoj fabrici otvorenoj uz izdašnu dotaciju države stranom investitoru, nego da proizvode hranu na svom imanju. Razumem mlade ljude koji masovno napuštaju naša sela. Država ili neće, ili ne zna, ili ne može taj trend da zaustavi, ili su u pitanju sve tri stvari, pa se stiglo dotle da nam srpsko selo ostaje bez mladih, bez škola, lekara, puteva.
Mogućnosti u poljoprivredi su neslućene, mnogo veće nego u industriji, ili drugoj grani privrede. Negde sam pročitao da godišnju proizvodnju hrane u Srbiji Moskva može da potroši za mesec dana.
Danas je naša ponuda simbolična, a mogućnosti su izuzetne. Pa ne bi se Nemci, Arapi, Turci i mnogi drugi interesovali za naše poljoprivredno zemljište, za PKB, da im se to ne isplati. A nama se, kako vidimo, ne isplati, čim ogromne površine plodne zemlje ostaju neobrađene.
Navodnjavanjem i do dve žetve godišnje
Subvencije za industrijsku proizvodnju su ogromne, ali bar približno toliko treba dati i za proizvodnju hrane. Kroz primarnu proizvodnju, ali i prerađivačke kapacitete. Od biomase sa naših polja može se obezbediti pristojna količina struje, a navodnjavanjem se mogu ostvariti do dve žetve godišnje. I tako redom, može se puno toga postići.
Ako nešto pod hitno ne učinimo, godišnje ćemo za uvoz poljoprivrednih proizvoda izdvajati oko tri milijarde evra, kao 2016. godine. Uvozićemo meso iz Argentine, salatu, luk iz Kine i mnogo šta drugo. Ivanjički kraj, Negotinsku niziju, Pomoravlje, Vojvodinu, naša vinogorja i jug Srbije, poznati povrtarski kraj ostaće na milost i nemilost nakupcima i nelojalnom uvozu iz zemalja koje poodavno, visokim subvencijama svojim poljoprivrednicima omogućuju da Srbiju vide kao svoje zahvalno tržište.
Modernizacija poljoprivrede uz veća ulaganja je put kojim treba ići. Umesto u gubitaše, stotine miliona evra trebalo bi uložiti u proizvodnju hrane i zaposliti mlade.
