Još od perioda kad je, polovinom prošlog veka, zakonom zabranjen uzgoj koza u našoj zemlji, kozarstvo se teško oporavlja. Ipak, stvaraju se nove farme, neke sa simboličnim stadom, neke se bave prodajom mleka, surutke, sira pa i kozjeg mesa na veliko, a neke su otišle i dalje pa je nedavno izvezeno 30 koza
Naša zemlja je pred Drugi svetski rat imala dva miliona koza pa je kozarstvo bilo značajna privredna grana u stočarstvu u tadašnjoj Srbiji. Onda je stigla 1954. godina, kada je zakonom zabranjen uzgoj koza, s obrazloženjem da su štetne jer uništavaju šume i pašnjake.
Već dugo zakon ne važi, ali u kozarstvu malo šta štima, uprkos tome što se država trudi da novčanim podsticajima pokrene privatnu inicijativu.
Ne vodi se čak ni precizna statistika o tome koliko ima koza, premda neki podaci kažu da je u pitanju oko 235.000 grla. Osim što ne postoji precizna statistika o brojnosti, nema ni podataka o parenju, matičenju, količini mleka, priplodnom materijalu.
Međutim, nedostatak te statistike je beznačajan u odnosu na zdravstveni status koza, o kojem se u prošlosti nije vodilo računa pa je to sada i ekonomski problem. Zarazne i nezlečive bolesti koza – artritis (zapaljenje zglobova kod odraslih koza) i encefalitis (zapalenje mozga kod mlađih) su pošasti sa kojima se uzgajivači ne mogu sami izboriti. Iz svih tih razloga, na Departmanu NS Poljoprivrednog fakulteta za stočarstvo održan je skup kozara u nameri da se međusobno čuje glas struke i odgajivača.
Prema rečima dr Dejana Bugarskog sa Naučnog instituta za veterinarstvo u Novom Sadu, država je konačno rešila da preduzme mere da bi se bolest suzbila. ”Gazdinstva će se kategorizovati na ona gde je bolest prisutna, tamo gde je nema i farme sa nepoznatim podacima“, istakao je Bugarski, i naglasio da je pouzdani dokaz da je životinja obolela samo laboratorijski nalaz krvi, a da veštačko osemenjivanje može doprineti sprečavanju širenja bolesti i brzom genetskom napretku.
Kozarstvo se diže iz pepela
Iz priča kozara koje su potom usledile moglo se shavititi da se kozarstvo diže iz pepela. Iz dana u dan stvaraju se nove farme, neke sa simboličnim stadom, čiji vlasnici nemaju velike ambicije osim da obezbede pristojnu egzistenciju, i drugi, koji bi da uvećavaju stado i bave se prodajom mleka, surutke, sira pa i kozjeg mesa na veliko.
Neke farme su otišle i dalje pa je nedavno, po rečima Vladimira Kankaraša, predsednika Udruženja odgajivača ovaca i koza ”Bikara” iz Vrbasa, izvezeno 30 koza. ”Koze su otišle u strane zemlje i kupci su zadovoljni, kažu da bi hteli da kupe još pa treba da povedemo računa i o tome jer možemo izvoziti u Tursku, Albaniju, Kazahstan, Rusiju, ali nam trebaju količine, a uz to je potreban ogroman rad, znanje i podrška stručnjaka sa Departmana za stočarstvo i Uprave za veterinu“, kaže Kankaraš.
