U podrumu na Bežanijskoj kosi, Vinarija Bela kula predstavila je svih šest svojih etiketa, od belih vina sa župskih položaja Varina i Carigrad do premijum crvene kupaže Egregor. Iza ove male proizvodnje stoje četiri generacije porodice Radenković, stari vinogradi, retke sorte i ideja da se svako vino prati pažljivo, bez trke za velikim količinama

Na Bežanijskoj kosi, u podrumu čiji izgled opravdava ime vinarije, nastaju vina čiji su koreni duboko u aleksandrovačkoj Župi. Grožđe za Vinariju Bela kula potiče pretežno iz starih porodičnih zasada na poznatim župskim lokalitetima Varina i Carigrad, kao i od kooperanata, dok se u Beogradu obavljaju prerada, čuvanje vina i degustacije.

Bela kula danas ima šest etiketa, koje smo na degustaciji probali redom od četiri bela vina – Askurđela, Nestora, Ilone i Burgunca sivog – preko laganijeg crvenog Shiraza, do premijum kupaže Egregor.

Novi vinski život sa starim korenima

Vinarija je nastala krajem 2017. godine, sa željom da se nastavi vinogradarska i vinarska tradicija porodice Radenković iz sela Trnavci, duga četiri generacije. Iako je Bela kula formalno mlada, iskustvo njenog vlasnika Gvozdena Radenkovića i porodična povezanost sa vinogradarstvom sežu znatno dalje u prošlost.

Posle rada u znatno većem vinskom sistemu, Radenković je osnivanje Bele kule opisao kao početak svog „novog vinskog života“ – manjeg, ličnijeg i zasnovanog na proizvodnji koju može neposredno da prati. Ideja nije bila da se napravi što više boca, već da se svakoj sorti, berbi i vinu posveti dovoljno pažnje.

Ta odluka možda najbolje objašnjava karakter vinarije: mala proizvodnja, raznovrstan portfolio i vina iza kojih gotovo uvek postoji priča o porodici, sorti ili konkretnom vinogradarskom položaju.

Varina, Carigrad i župska belobrežina

Vinogradarski deo priče Bele kule vezan je za Trnavce i položaje Varina i Carigrad, poznate po specifičnom zemljištu i mikroklimi. Na Varini se nalazi podloga od belog vulkanskog tufa, u Župi poznata kao belobrežina, koja vinima sa ovog lokaliteta daje prepoznatljivu mineralnost.

Degustaciju je otvorio Askurđel, kupaža italijanskog rizlinga i smederevke sa Varine. Ime vina označava pretka iz sedmog kolena, a u porodičnoj priči Radenkovića odnosi se na pretka koji je prvi poneo ovo prezime. Tako su u jednoj etiketi spojeni župski položaj, domaća sorta i porodično sećanje.

Sledeći je bio Nestor, vino od žilavke, čija priča pripada najzanimljivijim delovima nasleđa Bele kule. Preci porodice Radenković doneli su reznice ove hercegovačke sorte i zasadili ih na Varini još 1931. godine, na beloj, peskovitoj i mineralnoj podlozi vulkanskog tufa. Stari čokoti gajeni su bez naslona, prema tradicionalnom načinu poznatom kao župska sadnja.

Nestor je zato više od vina od jedne sorte. On svedoči o tome kako je žilavka, daleko od svog matičnog hercegovačkog područja, pronašla drugo stanište i opstala u Župi gotovo čitav vek.

Ilona i Burgundac sivi

Treća čaša bila je Ilona, bela kupaža tri sorte i jedno od najprijatnijih iznenađenja degustacije. Sama etiketa, zasnovana na igri reči i fotki čuvene Ilone Ćićoline, može izazvati podeljene reakcije. Meni, kao ženi, takvo vizuelno rešenje nije bilo naročito zanimljivo, ali je vino ostavilo znatno bolji i ozbiljniji utisak od etikete.

Kupaža je skladna, a tri sorte se međusobno dopunjuju umesto da se nadmeću za pažnju. Upravo zbog toga Ilona pokazuje da se iza razigranog naziva nalazi vino čiji bi kvalitet i sastav mogli da budu snažniji deo njegove komunikacije.

Usledio je Burgundac sivi, stoprocentno sortno vino od sorte poznate i kao Pinot grigio ili Pinot gris. Ova etiketa pripada prvim vinima koja je Bela kula predstavila, zajedno sa Askurđelom i Nestorom. Za razliku od grožđa sa porodičnih položaja u Župi, sivi burgundac za prve berbe poticao je iz Gudurice, a sorta je u portfolio uvrštena i zbog lične naklonosti vinara prema njoj.

Od laganog Shiraza do premijum Egregora

Posle četiri bela vina prešlo se na crvena. Shiraz je predstavljen kao finije, laganije dnevno crveno vino, pogodno da pokaže drugačiju, neopterećenu stranu ove sorte.

Tokom degustacije je navedeno da je širaz u domaćim vinogradima veoma redak i da ga, među 572 vinarije u Srbiji, u svojim zasadima imaju svega pet, šest. Ovaj podatak govori koliko je odluka Bele kule da radi sa ovom sortom neuobičajena na domaćoj vinskoj sceni.

Za kraj je ostavljen Egregor, premijum crveno vino u kojem dominira oko 60 odsto prokupca, dok kaberne sovinjon i merlo učestvuju sa po približno 20 odsto, a koje je svojim karakterom i punoćom opravdalo premijum status. Domaća sorta tako čini osnovu vina, dok internacionalne sorte doprinose njegovoj strukturi i punoći.

Naziv Egregor potiče od složenog metafizičkog pojma iz helenskog doba. U najkraćem tumačenju odnosi se na zajednički skup misli i emocija ljudi povezanih istom motivacijom – od porodice i manje zajednice do čitavog naroda.

U Beloj kuli taj pojam povezuju sa vinom koje okuplja ljude i stvara osećaj zajedništva. Simbolika odgovara i samoj kupaži: tri različite sorte povezane su u jednu celinu, sa prokupcem kao njenim nosiocem. Kao poslednje vino degustacije, Egregor je doneo očekivanu ozbiljnost i zaokružio put od mineralnih belih vina do snažnije crvene završnice.

Prokupac kao deo porodične istorije

Veza Radenkovića sa prokupcem nije počela Egregorom. Njihovo vino Carigrad, nazvano po vinogradarskom potezu u Trnavcima, pojavilo se na tržištu početkom ovog veka, sa prokupcem kao nosećom sortom.

Porodica je 2003. godine počela da koristi burad od srpskog hrasta, u vreme kada takav pristup nije bio uobičajen u domaćim podrumima. Taj potez se danas navodi kao jedan od pionirskih koraka u ponovnom uvođenju domaćeg hrasta u savremeno srpsko vinarstvo.

Zato Egregor nije samo nova crvena kupaža, već nastavak duže porodične veze sa prokupcem i nastojanja da domaća sorta dobije vodeću ulogu u ozbiljnijim vinima.

Župa u beogradskom podrumu

Dok su porodični vinogradi i najveći deo sirovine vezani za Župu, podrum Bele kule nalazi se u Beogradu. Proizvodni i degustacioni prostor na Bežanijskoj kosi omogućava da se župska priča predstavi publici u gradu, neposredno uz tankove, burad i arhivu vinarije. Zvanična adresa vinarije je u Tokarskoj ulici na Novom Beogradu.

Degustacija zato nije bila samo predstavljanje šest etiketa. Uz svako vino dolazila je priča o sorti, poreklu grožđa, starim čokotima ili odluci donetoj u podrumu.

Askurđel čuva vezu sa smederevkom i belobrežinom, Nestor sa žilavkom posađenom 1931. godine, Ilona pokazuje mogućnosti bele kupaže, a Burgundac sivi predstavlja čist izraz jedne internacionalne sorte. Shiraz donosi laganiju crvenu prelaznicu, dok Egregor završava portfolio premijum kupažom u kojoj prokupac ima glavnu ulogu.

Bela kula je tako vinarija sa dve geografske tačke, ali jednim identitetom. Njeni koreni, vinogradi i porodično pamćenje ostali su u Župi, dok se vina oblikuju i predstavljaju u beogradskom podrumu.

Između starih čokota Varine i Carigrada i kule na Bežanijskoj kosi nastaje mala, ali slojevita vinska priča – oslonjena na porodičnu tradiciju, specifičnosti zemljišta i spremnost da se sa sortama i kupažama neprestano istražuje.