Pitanje sremskomitrovačke fabrike „Mitros” rešli su pre nekoliko dana Austrijanci, koji su kupili tu industrijsku klanicu i fabriku konzervi, ali i dalje je pod znakom pitanja sudbina brojnih poljoprivrednih preduzeća u Vojvodini. Jedna su privatizovana i drže se na nogama, u drugima su privatizacije raskinute i čekaju se nove gazde, dok neka, među njima i nekadašnji agrarni giganti bivše Jugoslavije, mogu završiti samo u starom gvožđu.

Gotovo da ništa nije ostalo od sremskomitrovačkog „Sirmijuma”, subotičkog „29. novembra”, zrenjaninskog „Servo Mihalja” ili „Beka”, Industrije mesa „Čoka”…

Teško je naći jednostavan odgovor na pitanje šta je dovelo do toga da od nekadašnjih jakih igrača vojvođanskog, regionalnog, pa i svetskog agrobiznisa ostanu samo mrvice. Sve su te firme imale razvijene sirovinske baze, savremene proizvodne pogone, kvalifikovane radnike, stručnjake, tržište, i domaće i inostrano… I propale su.

U nekadašnjoj Jugoslaviji „29. novembar” je bio jedna od najvećih mesnih industrija, koja je prva, 1953. godine, počela proizvodnju trajnih konzervi za izvoz, a 1969. godine, takođe prva, počela je da proizvodi trajne kobasice. Bio je jugoslovenski pionir u proizvodnji trajnih pašteta i trajnih gotovih jela u alu-foliji… Rečju, prednjačio je u mesnom biznisu i bio svetski poznat.

Subotičkog lava pratila je i Industrija mesa „Čoka”, koja danas ima katanac na kapiji. Postojala je inicijativa da se nakon privatizacije pokrene proizvodnja, ali ti pokušaji su redom propali. U Čoki je propao i Agroindustrijski kombinat „Čoka“, koji je 1990. godine pretvoren u dva poljoprivredna preduzeća – Poljoprivredni kombinat „Čoka“ i društveno preduzeće Poljoprivredno gazdinstvo „Rit“.

Najveći proizvođač hrane u velikoj Jugoslaviji, kombinat „Servo Mihalj“, doživeo je istu sudbinu. Taj gigant imao je 42 fabrike, zapošljavao 24.000 radnika i sarađivao s 25.000 kooperanata. Duže od decenije trajao je stečajni postupak „Servo Mihalja“ u zrenjaninskom Privrednom sudu. Na kraju, 2005. godine, kombinat se našao na rasprodaji ali je još pre toga imovina rastočena i mnogo toga je nestalo, pa i stovarišta i odmarališta širom Jugoslavije.

Pomenimo, u AP Vojvodini poslednjih decenija prošlog veka bilo je 38 kombinata. Osim „Servo Mihalja” i „Sirmijuma”, tu su i pančevački „Tamiš“, novosadski „Agrovojvodina” i „Agrokoop”, inđijska „Agrounija”, „Agroruma” iz Rume, „Banat” iz Kikinde, PIK „Bečej”, PIK Sombor, PIK „1. maj”, AIK „Bačka Topola”, AIK „Srednja Bačka”, PIK „Agrobanat”, PIK „Kovin”, PIK „Južni Banat”, PIK „Vrbas”, PIK „Agrobačka”, AIK „Bačka Palanka”, AIK „Njegoševo”, PIK „Titel”, PIK „Prigrevica”, AIK „Kanjiža”, AIK „Senta”, IPK „Šid”, PPK „Odžaci”, PIK „Agrar” iz Banatskog Brestovaca, PIK „Moravica” iz Stare Moravice, PIK „Spasoje Stejić” iz Novog Kneževaca, PK „Agrobačka” iz Bača, PK „Đura Jakšić” iz Srpske Crnje, srbobranski „Elan”, sivačka „Bačka”…

Neki od tih, poput inđijske „Agrounije”, posluju i danas, s novim gazdom, ali većina ih je loše prošla. Petnaest ih je nakon neuspele privatizacije došlo u takozvani zeleni pul pa potom i na najnoviji spisak preduzeća u restrukturiranju, te se očekuje da njihova sudbina bude rešena ove godine, na tenderu ili aukciji. Procenjuje se da u poljoprivrednim preduzećima u Vojvodini, na koja još nije stavljen katanac i čija se sudbina rešava, radi između 10.000 i 15.000 ljudi.

Prelomna 2.000. godina

U Vojvodini su 2000. godine bila 262 poljoprivredna preduzeća. Njih 90 u posedu je imalo od 1.000 do 2.500 hektara, a 19 ih je posedovalo čak više od 5.000 hektara.

Dnevnik