Da poljoprivreda i na malim površinama može da bude pristojan posao i da prirodne resurse ne koristimo ni izbliza koliko bismo mogli jasno je kao dan, ali se trgnemo tek kada čujemo kako drugi od toga umeju da naprave biznis. Tako je ovih dana priča o hrvatskom proizvođaču koji kilogram ulja od smilja prodaje za vrtoglavih 1.800 evra izazvala veliko interesovanje u celom regionu. Kupci, od nemačkih partnera dalmatinske “fabrike” u Jastrebarskom, preko Danaca, do Belgijanaca, čekaju u redu za ovo tečno zlato od aromatičnog bilja, a traže ga kozmetička i prehrambena industrija pa čak i plastična hirurgija.

Kada se posle ovakve priče iz komšiluka baci oko na podatke o sličnim proizvodnjama kod nas, još je upečatljiviji utisak da zanemarujemo mnoge plodonosne grane poljoprivrede. Tako se, umesto da se razvija, gasi proizvodnja lekovitog i aromatičnog bilja, pa je sada imamo na oko 3.500 hektara, mahom u Vojvodini. Do pre par godina se, recimo u Padeju, mestu koje je sinonom za ovu proizvodnju, menta gajila na oko 500 jutara, a sada tek na stotinak. Podaci su nepovoljniji kako idemo dalje u prošlost.

Srbija je 1930. godine izvozila 1.810 tona lekovitog bilja i 29 tona etarskog ulja. Posle Drugog svetskog rata prvi izvozni artikal je bio lekovito bilje. Zapravo, sve do devedestih godina prošlog veka Srbija je bila jedan od najvećih izvoznika lekovitog bilja u ovom delu Evrope sa oko 6.000 tona sirovina i prometom od oko 11 miliona dolara. Našu poziciju preuzeli su drugi – Bugarska, Mađarska, Albanija…

Naravno, proizvodnja ovog bilja izuzetno je zahtevna, prate je velika ulaganja, znanje, mnogo rada, ali izgleda, najveći nam je problem plasman. Domaće potrebe lako zadovoljimo, ali izgubili smo tržišne pozicije u svetu, a da bismo ih vratili potrebno je ono čemu očito nismo dorasli – poštovanje evropskih standarda, kontinuitet, udruživanje, ukrupnjavanje, zajedniči nastup, formiranje velikih proizvođača…

Pa ipak, imamo dosta primera da se u ovoj grani poljoprivrede može postići uspeh, sve su prilike, i u smilju, koje nije karakteristično za naše podneblje. Proizvodnju ove aromatične biljke pokrenuo je preklane Subotičanin Milan Medan, već etabliran proizvođač lavande na vojvođanskim njivama.

– Sa smiljem pokušavamo, zasejali smo ga pre dve godine, ne znamo kako ćemo proći. Ipak, to je mediteranska biljka. Lavandu gajimo već sedam – osam godina. Počeli smo kada smo supruga i ja, iako oboje zaposleni, shvatili da nam trebaju dodatni prihodi. Od eksperimenta došli smo do 2,5 hektara, koliko danas imamo pod lavandom – priča Medan za naš list.

Sa lavandom, veli, nije bilo većih problema. Naravno, preležane su sve dečije bolesti jer je to za ovu porodicu bio pionirski posao ali, uz veliki trud i ulaganja, na ruku joj je išlo i sunce – u Vojvodini ga nije falilo, a lavanda ga voli. Subotica je na gotovo istoj geografskoj širini kao i Istra, i tek nešto severnije nego Provansa, čuvena po prelepim bledoljubičastim poljima, jedino je struktura bačke zemlje bila teža, pa su Medani zasade formirali u delu grada koji leži na pesku. Danas je to najveća plantaža u Vojvodini.

Na pitanje da li se proizvodnja lavande isplati, naš sagovornik odgovara – zavisi šta su vam želje, šta želite da ostvarite.

– Računica je, naravno, bolja ako se prodaje gotov proizvod. Recimo, mi cvet pakujemo u ukrasne vrećice ili pravimo ulje. Zapravo, gajenje lavande se isplatilo kada smo kupili destileriju. Krenuli smo s ogledom, sami smo proizvodili sadnice. Od prijatelja koji je imao plastenik uzimali smo sadnice, a za svaku reznicu čekali smo da pusti žile. Prve godine dobili smo 5.000 sadnica. Ulaganja su zasad u prvoj godini velika, možda oko šest hiljada evra po hektaru, ali mi nismo imali taj trošak jer smo sami ožilili sadnice. U narednim godinama troškovi su manji – za održavanje i doradu. Posla ima mnogo, naročito prvih godina kada stabljike napada trava, pa je potrebno stalno frezovanje zemljišta, a nakon toga biljka se već toliko razbokori da se sama brani. Već u početku postavili smo sistem “kap po kap” i kroz njega prihranjivali. Čim je veća površina i posla je više. Ne možemo sve sami, sada nam u berbi dosta pomažu prijatelji i poznanici – priča Medan.

Problem je, veli, što ubran cvet ne može stajati, treba mu odmah naći kupca ili ga dalje preraditi do faze kada je pogodan za čuvanje. Zbog toga se, kaže, orijentisao na etarska ulja i preradu. U sopstvenoj destileriji preradi najveći deo ubranog cveta.

– Nisu mala ulaganja u destileriju ili sušaru. Ipak, ako se zna da se, ukoliko se od tog bilja pravi eterično ulje, za šta je potreban destilator, zarada može uvećati nekoliko puta, to je isplativa investicija – kaže Medan dodajući da je neophodan uslov za uspešan posao stalno učenje i usavršavanje.

Zahvaljujući tome, naš sagovornik je stekao potrebno znanje o eteričnim uljima, njihovoj proizvodnji i blagodetima. Od hibrida koje gaji dobija se od dva do tri odsto eteričnog ulja od težine biljke, a od lavande sa svojih plantaža Medani dobijaju oko 200 litara ulja. Na tržištu, kada se prodaje u većim količinama, litra ulja lavande staje 30 evra, a na malo, zavisno od pakovanja, košta oko 5.000 dinara. Recimo, kada su pakovanja od deset mililitara, onda litra košta i 15.000 dinara. Uglavnom, jeftinije je od uvoznog. Kupci su sve češće privatnici koji rade sve popularniju “hend mejd” kozmetiku, proizvođači sapuna, krema, lekovitih preparata.

Inače, Medanovi se, ni kada su ulazili u ovaj poduhvat, nisu zaduživali jer su smatrali da im kredit neće biti dobar prijatelj. Recimo, u početku su lavandu brali ručno, a treće godine, kada ona prvi put valjano ponese, za branje 15 tona cveta bila im je neophodna mehanizacija. Kako je priključak za traktor za njih bio preskup, na osnovu svojih nacrta naš sagovornik angažovao je bravara da napravi mašinu za branje.

Koliko god ova i slične proizvodnje mogu biti profitabilne i obezbediti solidna primanja, i dalje ne privlače nove ulagače. I naš sagovornik ima utisak da u Vojvodini nema povećanog interesovanja za ovaj posao. Možda zato što je podrška države minorna, iako upravo u na ovakvim cvetnim poljima može nići mogućnost zapošljavanja većeg broja ljudi. Kako je reč o malim površinama, osnovni podsticaji za biljnu proizvodnju ne znače gotovo ništa. Izdašnija pomoć iz državne kase može se dobiti preko kredita sa subvencionisanom kamatom.

– Poljoprivredni proizvođači koji se bave plantažnim gajenjem lekovitog bilja u ovoj proizvodnoj godini mogu računati na osnovne podsticaje u iznosu od 6.000 dinara po hektaru. Uzgajivači lekovitog bilja mogu da ostvare pravo na kredit po vrlo povoljnim uslovima. Kreditna podrška može se ostvariti za kredite ukupnog iznosa do pet miliona dinara, dok je za zadruge taj nivo 15 miliona dinara – navode iz Ministarstva poljoprivrede.

Smilje u ogledu

Prvi prihod od smilja očekujemo od druge berbe, ukoliko opstane. Problem je prodati ga tako svežeg jer u blizini nema otkupljivača i trebalo bi ga transportovati na veće udaljenosti, što ne bi podnelo. Ako postoji destilerija, onda se može na taj način obraditi. U Hrvatskoj i BiH prevoz smilja do otkupnih mesta nije problem jer nisu puno udaljena, a u Vojvodini je uzgoj te biljke još uvek u pokušaju – priča Milan Medan.

Dnevnik