Dok stočari u pojedinim delovima Srbije prosipaju mleko koje ne mogu da prodaju zbog viškova na tržištu, potrošači u prodavnicama i dalje plaćaju oko 148 dinara za litar. Profesor Vlade Zarić objašnjava zašto pad otkupnih cena ne prati pojeftinjenje na rafovima – i gde se u lancu od farme do trgovine ”gubi“ najveći deo razlike

Tržište mleka u Srbiji poslednjih meseci suočeno je sa viškovima, što se, prema ocenama profesora Zarića, u velikoj meri povezuje sa „prelivanjem“ viškova iz Evrope. Takav pritisak na domaću ponudu dovodi do toga da mlekare smanjuju otkup od primarnih proizvođača, a oni koji mleko ne uspeju da plasiraju drugom kupcu ili da ga prerade, primorani su da ga prosipaju.

Istovremeno, otkupne cene padaju. Kako je nedavno objavio Danas, proizvođači za litar mleka dobijaju od 30 do maksimalno 55 dinara. S druge strane, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, cena litra svežeg mleka u prodavnicama u decembru iznosila je oko 147,9 dinara, što je blago više nego u decembru prethodne godine (147,13 dinara). To praktično znači da je mleko u decembru 2025. u proseku bilo skuplje za oko 0,8 dinara, iako na tržištu postoji problem sa viškovima.

Na to ukazuje i računica: razlika između otkupne i finalne cene mleka u prodavnicama kreće se od oko 93 do 118 dinara po litru, u zavisnosti od otkupnog nivoa.

Profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu Vlade Zarić objašnjava za Danas da do ovakvih eksternih šokova dolazi zato što je Srbija malo tržište, malog kapaciteta, ali i zato što je liberalizacija trgovine otvorila prostor da se roba nabavlja tamo gde je povoljnije.

„Mi smo odavno potpisali sporazume sa Evropskom unijom i još nekim zemljama o slobodnoj trgovini. Slobodna trgovina znači da su trgovci slobodni da kupuju robu bilo gde… gde oni procene da im je to povoljnije“, navodi Zarić.

U takvim uslovima, dodaje, domaći mali proizvođači ulaze u direktnu konkurenciju sa velikim evropskim sistemima – od Nemačke i Italije do Francuske – pa povećane količine uvoznog ili „prelivnog“ mleka stvaraju pritisak na domaću ponudu. „Kad se stvara višak ponude, vrši se pritisak na cene onih koji prodaju… To je jasna situacija što se tiče tržišnih zakona“, ocenjuje.

Međutim, Zarić kaže da je ključno pitanje zašto se taj pad i višak ne preliva na cene za krajnje potrošače.

„To je jednostavno zato što mi ovde imamo skoro monopolističke strukture. Zna se ko ima moć, a ko ima moć on određuje pravila igre, između ostalog i cene po kojima će se prodavati proizvodi krajnjim potrošačima“, naglašava profesor.

Podseća da je država pokušala da utiče na situaciju ograničenjem marži, ali upozorava da takve mere često ne pomažu malim proizvođačima, jer „veliki igrači“ u vertikalnim lancima snabdevanja pritisak mogu da prebace na slabiju kariku – farmere.

Kao lošu opciju Zarić vidi i smanjenje obima proizvodnje, jer to može povećati troškove i dodatno pogoršati poziciju proizvođača. Kao sistemsko rešenje predlaže uređenije lance snabdevanja u kojima bi primarni proizvođač bio integrisan sa prerađivačem i trgovcem, uz jasna pravila o tome šta dobija po prodajnoj jedinici – litru mleka, kilogramu sira i slično.

„Rešenje bi bilo da se naprave lanci snabdevanja gde će ovaj primarni proizvođač biti integrisan. U smislu da on zna tačno šta će dobiti od prodajne jedinice proizvoda“, poručuje Zarić, uz napomenu da takav model velikim prerađivačima i trgovcima često nije u interesu, jer im sadašnja pozicija omogućava da lakše diktiraju uslove.

Profesor ukazuje i na neravnopravnost snaga na tržištu: mali proizvođači nemaju dovoljno kapaciteta da se udruže i nastupe jače „horizontalno“, dok dominantni učesnici, kako kaže, funkcionišu poput „klina“ između proizvođača i potrošača – uzimajući deo marže „sa obe strane“ i jačajući svoju poziciju.

Zarić dodatno podseća da mleko spada u osnovne namirnice sa neelastičnom tražnjom, pa ni sniženja cena ne bi nužno donela snažan rast potrošnje, zbog čega trgovci nemaju motiv da spuštaju maloprodajne cene.

Govoreći o brzim merama, Zarić upozorava da ni prelevmani nisu jednostavno rešenje, navodeći da je reč o komplikovanom sistemu koji zahteva referentnu cenu za tržište i česta usklađivanja, te da se ne uklapa u model ekonomije zasnovan na slobodnoj trgovini.

„Nema brzog rešenja za ovaj problem“, zaključuje Zarić.