Iako je, kažu proizvođači, njihov interes da proizvodnja opstane, dešava se suprotno – zapušteno, bez pomoći države i sa previsokim nametima, domaće ribarstvo tone

Krizu u domaćoj proizvodnji ribe kupci u Srbiji osetili su već tokom proteklih praznika, a cene, evidentno je, ni u budućnosti neće mirovati. Šaran koji je za Uskrs mogao da se pazari za oko 600 dinara, već za Đurđevdan nije mogao da se nađe za manje od 700 din/kg. Reč je o šaranu iz uvoza, jer domaćeg odavno nema.

Srbija godišnje uveze između 40.000 i 50.000 tona ribe, pretežno morske i iako bi te količine mogle da se smanje zamenom iz domaće proizvodnje, za sada su to samo lepe želje. Naša zemlja, navode stručnjaci, nikada do sada nije bila u ovakvoj situaciji kada je reč o proizvodnji sveže ribe.

Aleksandar Stajčić, direktor ”DTD ribarstva” i potpredsednik Grupacije za ribarstvo u PKS, napominje da je paradoks da riba iz domaće proizvodnje ima bolji kvalitet od one koja do nas stiže iz centralne Evrope, ali da je to trenutno naša realnost. Na čelu je domaće firme koja je trenutno i najveći investitor u proizvodnji ribe u Srbiji i već godinama ukazuju na probleme. Dodaje da jednostavno nemaju nikakvu pomoć ni odgovor da naša država ima interes da zaustavi propadanje ove grane poljoprivrede.

”Sada se više govori o tom problemu. Neprekidno beležimo pad proizvodnje šarana i u poslednjih osam godina je ona prepolovljena. Glavni razlog što se nalazimo u ovakvoj situaciji je to da ne postoji razumevanje države, podrška, a plaćamo ogromne troškove i namete koji su neuporedivo veći u odnosu na proizvođače iz Evrope”, kaže Stajčić.

Kriza u proizvodnji šarana, koji je i najprodavanija vrsta ribe na našem tržištu, posebno se produbila tokom korone. Tada je konzumna riba, spremna za prodaju, zbog zatvorenih radnji i vanrednog stanja, silom prilika ponovo vraćena u proizvodni ciklus što je pogubno za ribarstvo. Nova proizvodnja uglavnom nije zasnovana.

I tada, a i više puta u prethodnom periodu Grupacija za ribarstvo upućivala je inicijative Ministarstvu finansija za ukidanje vodnog doprinosa po svim osnovama kao što je urađeno u Češkoj i Hrvatskoj.

”Ukidanje vodoprivrednih dozvola ili redukcija tih troškova bi značila mnogo. Mi imamo subvencije od države od oko 10 dinara po prodatom kilogramu, ali to nije dovoljno da bi se zastavio negativan trend proizvodnje. EU svojim proizvođačima daje indirektne subvencije i maksimalno podržava ovu vrstu proizvodnje”, navodi Stajčić.

Politika