Zahvaljujući pirotskoj ovci stvoreni su svojevrsni brendovi pirotskog kraja – širom sveta čuveni ćilim, kačkavalj i staroplaninsko jagnje. Decenijama, međutim, broj grla na ovom prostoru opada, a pored poznatih proizvoda, gube se i rase ovaca koje su karakteristične za ovaj kraj na čijoj proizvodnji počiva slava pirotskog ovčarstva
”Nekada je moglo da se živi od 50 ovaca, a sada ne može ni sa 200″, kaže Zorica Milojković iz staroplaninskog sela Temska. Ona sama, uz pomoć pastira, brine o stadu od 230 ovaca i 20 koza.
Bogatstvo jednog domaćinstva u pirotskom kraju nekada se merilo ne po broju hektara koje obrađuje, već po broju ovčijih glava u dvorištu, na pojatama i pašnjacima Stare planine.
Tradicionalno pirotsko ovčarstvo zasnovano je na porodičnim zadrugama.
Posle Drugog svetskog rata, kada je ovčarska proizvodnja dostizala vrhunac, a Stara planina u nedrima čuvala stotine hiljada ovaca, živelo je više generacija pod jednim krovom.
Domaćinstva su imala i po dvadesetoro članova ili ”duša”- kako u Pirotu kažu, a svi su bili usmereni na ovčarsku proizvodnju.
Ideja mlade socijalističke države o napretku zasnovanom na razvoju industrije pedesetih godina ubrzano je praznila staroplaninska sela, kaže istoričar Davor Lazarević, autor knjige ”Pirotski kačkavalj – priča o najpoznatijem srpskom siru”, za BBC na srpskom.
Mladi su odlazili u grad u potrazi za sigurnošću i bežeći od teškog života na planini.
Porodične zadruge su se smanjivale na petoro, šestoro članova, što je zadalo prvi udarac ovčarskoj proizvodnji.
”Pedesetih godina počele su da niču fabrike, i to je privlačilo stočare. Dalo im je mogućnost da siđu u grad, što je bila neostvarena generacijska želja. Do tada im je dodir sa novcem bio retko dostupan, na Staroj planini je još vladala robna razmena”, objašnjava Lazarević.
Ukazuje da je na pražnjenje staroplaninskih sela dodatno uticala i kolonizacija – državni projekat koji je trebalo da omogući bolji život stanovništvu pasivnih krajeva.
Tokom kolonizacije hiljade staroplaninaca preselilo se u Vojvodinu, gde im je država dodeljivala imanja.
Sredinom prošlog veka u ovom kraju bilo je između 250.000 i 300.000 ovaca, a danas ih, kažu meštani, ima tek između 12.000 i 13.000.
Porodica Tošić iz sela Krupac nadomak Pirota, prodala je prošle godine stado od 160 ovaca, prekinuvši tako generacijsku porodičnu tradiciju ovčarske proizvodnje.
Marija Tošić, vlasnica gazdinstva, potvrđuje da je najveći problem pronaći čuvara stada.
”Tradicionalno ovčarstvo traži, kako u Pirotu kažu ordiju – veliku porodicu. Kod nas je svekar bio ovčar. Kada je on zanemoćao, nismo mogli nikoga da nađemo”, objašnjava Marija.
Navodi da sada ima malo onih koji to žele da rade, jer je posao mnogo težak posao. ”Potrebno je odrasti uz ovce, ljudi su pokušavali da nauče to da rade, ali nisu uspeli. Najteže je u vreme jagnjenja, koje počinje krajem decembra i traje do kraja januara”, kaže ona.
”Zamislite da ste mesec i po stalno pored ovaca, jer je neophodno pomoći svakoj koja se jagnji, zadojiti svako jagnje. To znači i ustajanje noću, dežuranje. Muža je isključivo ručna. Prerada mleka u sir tradicionalna. Mala porodica to ne može, treba više ljudi”, priča Marija.
Zorica Milojković dodaje da je tradicionalno ovčarstvo zahtevno i skupo.
Dodaje da je među čobanima sve manje iskusnih i spremnih za ovaj zahtevan posao.
”Ranije je bilo dobrih ovčara., koji su znali da pomuzu, očiste. Sve su znali. A sada ne. Niko i neće da se bavi time. Pomuzite vi danas 200 ovaca, da vidite kako je”, kaže ona. Ako hoćeš da gajiš ovce u planini, objašnjava, trebaju ti radnici a moraš i da ih hraniš i pojiš.
Zorica prerađuje mleko u sir samo za sopstvene potrebe. Samo mali deo prodaje Mlekarskoj školi u Pirotu. Ova škola osnovana je posle Drugog svetskog rata, a danas čuva dragocenu tehnologiju i tradiciju proizvodnje čuvenog Pirotskog kačkavalja, po originalnoj recepturi iz 1885. godine.
