Da bi proizvod poneo oznaku organskog, nije dovoljno da osnovna sirovina bude uzgajana po organskim pravilima. Ceo lanac – od njive, preko prerade i skladištenja, do prodaje – mora biti kontrolisan i sertifikovan. Upravo zato se dešava da proizvod od organske sirovine na tržištu ipak ne može da se prodaje kao potpuno organski
Razvoj organske proizvodnje u Srbiji i dalje je spor, uprkos rastu broja proizvođača, većim subvencijama i sve boljem prepoznavanju organskih proizvoda kod potrošača. Prema podacima Privredne komore Srbije, organska proizvodnja zauzima oko 0,8 odsto poljoprivrednih površina, što je daleko ispod proseka Evropske unije, gde se taj udeo kreće oko 10,5 odsto, prenosi portal Biznis. rs.
Broj proizvođača organskih proizvoda u Srbiji raste i procenjuje se da ih ima oko 7.000, dok lista Ministarstva poljoprivrede za 2024. godinu obuhvata 710 subjekata i fizičkih lica uključenih u organsku proizvodnju. Vrednost izvoza organskih proizvoda iz Srbije kreće se između 60 i 70 miliona evra godišnje. U odnosu na ukupan izvoz poljoprivredno-prehrambene industrije, koji iznosi četiri do pet milijardi evra, to je i dalje mali udeo, ali je organska proizvodnja jedan od retkih segmenata koji beleži dvocifren rast izvoza iz godine u godinu.
Državni podsticaji za ovaj sektor značajno su veći nego za konvencionalnu proizvodnju. Vlada Srbije je u 2024. godini za razvoj organske proizvodnje opredelila 450 miliona dinara. Za biljnu organsku proizvodnju izdvajano je 63.000 dinara po hektaru, što je oko 250 odsto više nego za konvencionalnu proizvodnju, dok su podsticaji u organskom stočarstvu bili uvećani za 40 odsto u odnosu na konvencionalne premije i iznosili 56.000 dinara po grlu.
Da bi proizvod mogao da nosi oznaku organskog, neophodno je da bude proizveden u skladu sa strogim pravilima, bez upotrebe sintetičkih pesticida, herbicida, fungicida i GMO organizama. Dozvoljeni su samo odobreni prirodni inputi, a celokupan proces mora biti pod kontrolom ovlašćenog sertifikacionog tela. Jedan od ključnih uslova je i sledljivost, odnosno mogućnost da se u svakom trenutku utvrdi poreklo sirovine, način proizvodnje, prerade, skladištenja i distribucije.
Upravo taj deo, kako ukazuju pojedini proizvođači, predstavlja jedan od najvećih izazova. Vlasnik organske vinarije Plavinci u Grockoj Branislav Anđelić kaže za Biznis.rs da su domaći propisi po kojima se sprovodi sertifikacija gotovo preslikani iz Evropske unije i da je reč o zahtevnom procesu.
„Traži se sledljivost od njive do trpeze i sve u tom lancu mora da bude sertifikovano”, kaže Anđelić, koji je do sada sertifikovao organsko vino, ali razmatra mogućnost da ubuduće sertifikuje samo grožđe kao organsko.
Kako objašnjava, sertifikacija finalnog proizvoda ne košta samo finansijski, već zahteva mnogo vremena za administraciju. Sertifikat važi godinu dana, pa se vino koje ostane na lageru mora ponovo sertifikovati, iako je od trenutka sertifikacije sve vreme bilo u boci. Ako odluči da sertifikuje samo grožđe, njegovo vino više neće moći da se označava kao organsko, već kao vino „od organski gajenog grožđa”.
Anđelić navodi da se u poslednjih pet godina sve više vinarija odlučuje za organsku proizvodnju, a da potrošači sve bolje prepoznaju znak „organski proizvod”. Ipak, na domaćem tržištu problem često predstavljaju trgovci i ugostitelji koji, kako kaže, ni sami ne znaju da imaju organsko vino u ponudi.
Još veći izazov je izvoz. Da bi se vino u inostranstvu prodavalo kao organsko, sertifikovani moraju biti i prevoznik, carinarnica, magacin i trgovac. Zbog toga, prema njegovim rečima, veliki broj srpskih vinara svoja organska vina izvozi kao konvencionalna, jer strani partneri retko pristaju na dodatne sertifikacione zahteve.
Generalna sekretarka Nacionalnog udruženja za razvoj organske proizvodnje Serbia organica Ivana Simić ističe da su standardi za organsku proizvodnju u Srbiji usklađeni sa evropskim i međunarodnim pravilima, što domaćim organskim proizvodima daje kredibilitet.
„Ako hoćemo da idemo u EU, onda je normalno da imamo njihova pravila. Organska proizvodnja je jedan od sektora koji je možda najviše učinio u harmonizaciji propisa sa EU”, kaže Simić.
Ona objašnjava da kod prerađenih organskih proizvoda nije dovoljno da osnovna sirovina bude organska. Na primeru džema, navodi da organski gajena šljiva predstavlja samo jedan deo procesa, dok i prerada mora da ispuni jasno propisana pravila – od dozvoljenih aditiva do tehnoloških postupaka.
Ukoliko proizvođač ne želi da sertifikuje kompletan proizvod, zakon mu omogućava da na etiketi navede da je proizvod napravljen od organske sirovine, na primer od organskih šljiva. Međutim, takav proizvod ne sme biti označen kao potpuno organski.
Organska proizvodnja u Srbiji tako ostaje sektor sa velikim potencijalom, ali i sa brojnim preprekama – od malog udela površina i složene administracije, do nedovoljno razvijenog tržišta i zahtevnih pravila u lancu izvoza.
Foto: Fb/Vinarija Plavinci
