Zemljište je jedan od najvažnijih, ali i najugroženijih resursa u poljoprivredi Srbije. Iako naša zemlja raspolaže izuzetno kvalitetnim oranicama, stručnjaci upozoravaju da su pad sadržaja humusa, erozija, zbijenost zemljišta, gubitak organske materije i izostanak sistemskog monitoringa ozbiljni signali da je neophodno promeniti odnos prema ovom resursu
Učesnice Klimatske platforme koja je održana na Dan planete zemlje, 22. aprila u Centru za promociju nauke, dr Jelena Bogosavljević-Lipovac sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu i dr Jordana Ninkov iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, ukazuju da pitanje zdravlja zemljišta više nije samo stručna tema, već jedno od ključnih pitanja opstanka domaće poljoprivrede.
Zdravo zemljište kao osnova proizvodnje
Kako objašnjava dr Jelena Bogosavljević-Lipovac, zemljište je složen sistem koji se sastoji od čvrste, tečne i gasovite faze, a ravnoteža između njih presudna je za njegovo pravilno funkcionisanje.
„Zdravo zemljište“ definiše se kao ono koje može da podrži rast biljaka, reguliše vodni i vazdušni režim, omogući kruženje hranljivih materija i energije, a da pritom ne ugrožava životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Zdravlje zemljišta, prema njenim rečima, posmatra se kroz tri aspekta. Fizičko zdravlje podrazumeva dobru strukturu, poroznost, nezbijenost i povoljne vodno-vazdušne osobine. Hemijsko zdravlje odnosi se na hranljive materije, pH vrednost i odsustvo zagađivača poput teških metala, pesticida i mikroplastike. Biološko zdravlje ogleda se u aktivnosti i raznovrsnosti mikroorganizama, koji su neophodni za razgradnju organske materije i kruženje elemenata.
Kada se ta ravnoteža naruši, posledice se ne vide odmah, ali vremenom postaju sve izraženije. Smanjenje humusa, poremećaj hranljivog bilansa, promene pH vrednosti, neujednačen rast biljaka i njihova slabija otpornost na sušu samo su neki od pokazatelja da zemljište gubi svoju funkciju.
Srbija ima kvalitetno zemljište, ali ga troši
Poseban problem, upozorava dr Bogosavljević-Lipovac, jeste to što Srbija raspolaže veoma vrednim zemljišnim resursima, ali ih istovremeno postepeno degradira. Naša zemlja ima oko milion hektara černozema, jednog od najkvalitetnijih tipova zemljišta na svetu, ali je i na tim površinama vidljiv pad organske materije.
U Vojvodini, gde se nalazi najveći deo najplodnijih oranica, sadržaj humusa je na mnogim parcelama pao ispod tri odsto, što je donja granica za očuvanje povoljne strukture i biološke aktivnosti zemljišta. Na to utiču smanjenje stočnog fonda, pa samim tim i manje stajskog đubriva, zatim odnošenje ili spaljivanje žetvenih ostataka, kao i oslanjanje pre svega na mineralna đubriva.
Uz to, Srbija godišnje gubi i hiljade hektara obradivog zemljišta zbog širenja infrastrukture, saobraćajnica i neplanske urbanizacije, dok sistemski monitoring stanja zemljišta još nije uspostavljen u meri koja bi omogućila pravovremeno reagovanje.
Od Vojvodine do centralne Srbije: različiti problemi, isti rizik
Da su problemi sa zemljištem u Srbiji raznoliki, ali međusobno povezani, ukazuje i dr Jordana Ninkov, naučna saradnica Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad. Ona podseća da se poljoprivredni sistemi u Srbiji značajno razlikuju, pa se razlikuju i pritisci kojima je zemljište izloženo.
U Vojvodini i Mačvi, kao dominantno ravničarskim područjima, jedan od najvećih problema je nedostatak vetrozaštitnih pojaseva, što doprinosi izraženoj eolskoj eroziji. Prema njenim rečima, procenjuje se da se samo u Vojvodini godišnje izgubi oko jedne tone humusa po hektaru usled erozije vetrom.
U centralnoj Srbiji slika je drugačija: gazdinstva su manja, često usitnjena, uz nedostatak infrastrukture i radne snage. Ipak, upravo tu, smatra Ninkov, postoji prostor za sistemsku adaptaciju, jer manji sistemi, uz odgovarajuću podršku, mogu lakše prilagoditi praksu lokalnim uslovima.
Dodatni problem je sama struktura agrara. Mala i usitnjena gazdinstva čine veliki deo domaće poljoprivrede, dok značajan deo obradivih površina drže i veliki sistemi i korporacije. Takva podela, u praksi, znači i nejednak kapacitet za ulaganja u očuvanje zemljišta, tehnologiju i primenu preporuka struke.
Poljoprivrednici između troškova i nepoverenja
Govoreći o primeni održivih praksi, dr Ninkov upozorava da se poljoprivrednici u Srbiji danas ne suočavaju samo sa klimatskim izazovima, već i sa ekonomskom, energetskom i materijalnom nesigurnošću. Rast cena inputa, posebno đubriva, uz niske i nestabilne cene poljoprivrednih proizvoda, otežava planiranje i ulaganja u mere koje daju rezultat tek na duži rok.
U takvim okolnostima, mali proizvođači često ostaju zatvoreni za promene, ne zato što ne razumeju značaj preporuka, već zato što su iscrpljeni stalnim krizama i osećajem da su prepušteni sami sebi. Dodatni problem je to što ni postojeći mehanizmi kontrole nisu dovoljno delotvorni. Iako postoji zakonska obaveza da se kontrola plodnosti zemljišta radi svake četiri godine, taj sistem u praksi ne funkcioniše dosledno zbog nedostatka sredstava i efikasne kontrole.
Obnova zemljišta kao pitanje budućnosti
Ipak, sagovornice ukazuju da rešenja postoje. Dr Ninkov posebno ističe značaj onoga što naziva „progradacijom“ zemljišta — odnosno njegovim očuvanjem i obnavljanjem, što je suština regenerativne poljoprivrede.
To znači da fokus više ne sme biti samo na trenutnom prinosu, već i na očuvanju organske materije, vode, strukture zemljišta i biodiverziteta u njemu. Upravo su, kako navodi, ti prirodni resursi najbolji saveznici poljoprivrede u uslovima klimatskih promena.
Prema njenim rečima, velike i srednje kompanije brže usvajaju nove tehnologije i preporuke nauke, jer imaju više resursa i lakši pristup gotovim rešenjima. U Srbiji već postoje sistemi koji primenjuju elemente regenerativne, precizne i digitalne poljoprivrede, ali je izazov kako da takve prakse postanu dostupne i manjim proizvođačima.
Zemljište nije samo problem poljoprivrednika
Jedna od važnih poruka dr Jordane Ninkov jeste da pitanje zemljišta nije tema samo za poljoprivrednike i stručnjake. To je društveno pitanje koje se tiče i države i građana. Ona zato ukazuje na važnost povezivanja proizvođača i potrošača, između ostalog i kroz kupovinu lokalnih proizvoda, jer se na taj način direktno podržavaju oni koji čuvaju proizvodnju i resurse.
Oznake poput „100% iz Srbije“, smatra ona, mogu imati širi značaj od marketinškog, jer potrošačima daju mogućnost da svesno podrže domaću poljoprivredu i utiču na tržišne tokove.
Na kraju, poruka stručnjaka je jasna: zdravo zemljište nije neiscrpan resurs. Srbija i dalje ima veliki potencijal, ali bez sistemske zaštite, obnove organske materije, bolje kontrole plodnosti, zaštite od erozije i snažnije podrške proizvođačima, taj potencijal može biti ozbiljno ugrožen. A kada se izgubi kvalitet zemljišta, posledice se ne mere samo manjim prinosima, već i većom ranjivošću cele poljoprivrede.
