Iako se u Srbiji sve više govori o održivoj poljoprivredi, analiza lokalnih programa pokazuje da agroekološke mere još uvek nisu deo sistemske politike, već sporadični i nedovoljno finansirani izuzeci
Agroekološke mere predstavljaju skup praksi i podsticaja usmerenih na očuvanje zemljišta, biodiverziteta i prirodnih resursa u poljoprivredi. One uključuju aktivnosti poput plodoreda, zatravljivanja, očuvanja travnjaka, smanjenja upotrebe hemijskih sredstava. Neke od mera su i smanjenje ili pak postepeno izbacivanje iz upotrebe veštačkih đubriva i pesticida u poljoprivrednoj proizvodnji, kao i implementacija stalne rotacije useva. Takođe, organska proizvodnja, ekstenzivno upravljanje pašnjacima, ostavljanje zaštitnih zona na poljima sa usevima…
U razvijenim sistemima, poput onih u okviru Evropske unije, ove mere su jasno definisane i finansijski podstaknute kroz tzv. agro-ekološko-klimatski program, gde poljoprivrednici dobijaju direktna plaćanja za primenu održivih praksi.
U Srbiji, međutim, situacija je drugačija. Postoje lokalne samouprave koje u svojim programima imaju elemente agroekoloških i „zelenih“ mera, ali su one retko sistemski definisane i najčešće su „rasute“ kroz različite budžetske linije – poput zaštite zemljišta, organske proizvodnje ili pošumljavanja.
Bez sistemske podrške održivoj poljoprivredi
”Čak i Vojvodini preti velika opasnost od trajnog osiromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti su već vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju. Zbog toga je važna primena agroekoloških mera ali one nisu jasno definisane ni na nacionalnom a kamoli na lokalnom nivou”, kaže agrarni analitičar Branislav Gulan navodeći kao primer da više od pet odsto humusa ima samo na jednom procentu površina u Vojvodini, što je alarmantan pokazatelj.
Budući da ni u najvažnijim dokumentima agrarne politike Srbije, uključujući i Strategiju poljoprivrede za period od 2026. do 2034, ne postoji pojmovno određenje agroekoloških mera, možemo ih posmatrati kroz prizmu finansiranja. S tog gledišta moglo bi se reći da lokalne samouprave agroekološke mere finansiraju kroz podsticaje poput onih za organsku proizvodnju ili očuvanje biljnih ili životinjskih genetičkih resursa, te kroz mere utrđene programima za zaštitu i uređenje poljoprivrednog zemljišta.
Da bude jasnije, godišnji programi zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta predstavljaju ključne dokumente kojima lokalne samouprave planiraju upravljanje državnim zemljištem. Njihova osnovna svrha je da utvrde kako će se zemljište koristiti, dati u zakup i održavati, uključujući radove poput komasacije, odvodnjavanja i uređenja atarskih puteva. Međutim, iako u svom nazivu sadrže i ”zaštitu“, u praksi ovi programi se dominantno svode na administrativno upravljanje i infrastrukturne radove.
Šta pokazuju programi za 2025: izuzeci bez finansijske podrške
Da bismo imali jasniju sliku o tome kako lokalne samouprave planiraju izdvajanja za poljoprivredno zemljište uporedili smo nekoliko programa. Recimo, pregled programa za 2025. godinu u opštinama Bor, Kanjiža, Kruševac, Nova Varoš i Novi Sad pokazuje da agroekološke mere nisu standardna praksa.
Među njima, Kanjiža se izdvaja kao jedina opština gde se u programu pominju mere poput vetrozaštitnih pojaseva, kontrole plodnosti zemljišta i upotrebe pesticida, te biološke rekultivacije zemljišta.
Međutim, ove mere nisu praćene adekvatnim budžetom.
U Boru postoji samo jedna takva mera – vetrozaštitni pojasevi, dok su programi u Kruševcu i Novoj Varoši svedeni na infrastrukturne i administrativne aktivnosti.
Čak i Novi Sad, koji u drugim politikama važi za primer podrške održivoj poljoprivredi, u ovom tipu programa nema jasno definisane agroekološke mere. Na osnovu pregleda programa ostalih gradova i opština moglo bi se zaključiti da agroekološki pristup u lokalnim programima postoji tek sporadično i bez sistemskog finansiranja.
Programi za 2026/2027: novi ciklus, isti obrazac
Trend se nastavlja i u najnovijim dokumentima. Prema podacima sa sajta Uprave za zemljište Ministarstva poljoprivrede do sada je usvojeno svega pet programa za zaštitu i uređenje zemljišta za 2026/2027. To je urađeno u opštinama Doljevac, Koceljeva, Petrovac na Mlavi, Raška i Trstenik, dok je za još 36 lokalnih samouprava data saglasnost, ali programi još nisu formalno usvojeni.
Ovi dokumenti su gotovo u potpunosti fokusirani na: evidenciju zemljišta, strukturu parcela, planiranje zakupa, dok agroekološke mere u njima potpuno izostaju.
Ako pogledamo budžete u ovim programima, videćemo i šta su prioriteti. Moglo bi se reći – infrastruktura je ispred prirode. Najjasniji pokazatelj prioriteta su finansijski podaci. Tako je na primer u prošlogodišnjem programu zaštite poljoprivrednog zemljišta Novi Sad planirao 20,61 milion dinara za atarske puteve, 9 miliona za odvodnjavanje i 5,39 miliona za istraživanja. Agroekološke mere nisu planirane.
U Boru je drugačija situacija – svih 350.000 dinara, koliko je planirano programom za zaštitu, uređenje i korišćenje državnog poljoprivrednog zemljišta ići će za vetrozaštitne pojaseve.
U Kanjiži pak, od više od 90 miliona dinara ukupno, nula dinara ide za biološku rekultivaciju, a dva miliona dinara za vetrozaštitne pojaseve. Dakle, itamo gde se mere u programima uređenja zemljišta pominju, njihovo finansiranje je minimalno ili potpuno izostaje.
Naravno, ovi programi ne obuhvataju celokupnu agrarnu politiku lokalnih samouprava, ali su ključni za upravljanje zemljištem. Njihovo odsustvo u kontekstu agroekologije pokazuje da održivost još uvek nije integrisana u osnovne politike korišćenja zemljišta.
Pozitivan primer: Novi Sad organskim proizvođačima pruža veliku pomoć
Organska proizvodnja, kao jedna od mera koja ima ekološku funkciju, jeste prisutna na lokalnom nivou, ali ne kao sistemska politika, već kao skup pojedinačnih inicijativa. Drugim rečima, postoji u više opština ali nije ni standardizovana, ni obavezna, ni kontinuirana. Kao pozitivan primer kada je reč o podsticajima za organsku proizvodnju svakako se može izdvojiti Novi Sad. Ovaj grad kontinuirano finansira organsku proizvodnju kroz subvencije za sertifikaciju, inpute i edukaciju proizvođača, i to sa sto posto troškova u nekim programima. Novi Sad je za 2025. godinu izdvojio oko 6 miliona dinara za subvencije u organskoj proizvodnji – za sertifikaciju organske proizvodnje, sadni i semenski materijal, kontrolu zemljišta i proizvoda i opremu i investicije za organsku proizvodnju.
Nema plodoreda, zatravljivanja oranica, pokrovnih useva…
Mere koje istovremeno spadaju u poljoprivredu i zaštitu životne sredine u Srbiji postoje, ali su ograničene na mali broj opština i uglavnom se svode na organsku proizvodnju i pojedinačne intervencije u zemljištu. U lokalnim programima u Srbiji gotovo da nema plodoreda kao subvencionisane mere, kao ni zatravljivanja oranica, pokrovnih useva (cover crops), cvetnih traka, međupoljskih zasada, zimskih pokrovnih kultura…
“Bez jasnog nacionalnog modela agroekoloških mera, lokalne samouprave nemaju ni smernice ni podsticaj da ih razvijaju. U uslovima ubrzane degradacije zemljišta, rastućih troškova proizvodnje i sve učestalijih klimatskih ekstrema, poljoprivreda u Srbiji ulazi u fazu ozbiljnih izazova. Agroekološke mere sve se češće vide kao jedan od retkih održivih odgovora – put ka obnovi tla, očuvanju biodiverziteta i stabilnijoj proizvodnji. Ipak, u domaćoj praksi, naročito na lokalnom nivou, ove politike i mere uglavnom izostaju, a nedostatak jasne podrške i strateškog pristupa pokazuje da za njih i dalje nema dovoljno sluha ni sistemskog pristupa”, kaže Gulan.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta ”Zeleni kompas: Učešće građana u oblikovanju agroekoloških politika u ruralnim opštinama Srbije“. Projekat se realizuje u okviru programa ”EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.
Foto: Pixabay
