U riziku od siromaštva nalazi se petina građana Srbije, a taj rizik je najveći za one koji žive u ruralnim područjima, za žene, starije građane i marginalizovane grupe. O tome kako izgleda svakodnevni život žena na selu u Poljaničkom kraju, kroz priče iz okoline Vranja, piše Dejana Cvetković za portal Lice ulice

U riziku od siromaštva nalazi se petina građana Srbije, a taj rizik je najveći za one koji žive u ruralnim područjima, za žene, starije građane i marginalizovane grupe. Dok je stopa rizika od siromaštva na nivou cele zemlje prošle godine iznosila 19,7 odsto, za region Južne i Istočne Srbije procenjuje se na 23 odsto.

Kroz razgovore sa ženama iz Poljaničkog kraja, u okolini Vranja, otkriva se kako izgleda svakodnevni život na selu kada se ukrste rodna i ekonomska nejednakost, a do sistema socijalne zaštite gotovo da nema puta.

Žene na selu, dok su mlade, kako same kažu, „rade sve živo” — u polju, u štali, u kući, brinu o deci i starijim članovima porodice. Od poljoprivrede uglavnom ne ostvaruju prihode, osim kada „rodi više”, a često rade i sezonske poslove. U većini slučajeva odriču se imanja u korist muških članova porodice — braće ili bratanaca — da se, kako kažu, „ne zamrznu” za parče zemlje, jer je „tako oduvek bilo”.

Iako vole život na selu, životinje, čist vazduh i vodu, mnoge od njih priželjkuju osnovne uslove za dostojanstveniji život — put do grada, dostupnog lekara i sigurnost u starosti. Volele bi, kažu, da imaju penzije, poput žena na selu u Sloveniji, za koje su čule da ih dobijaju po navršenih 65 godina.

Milica, tridesetogodišnja žena iz sela Kruševa Glava, po struci je inženjerka zaštite životne sredine. Nakon školovanja u Nišu vratila se u rodno mesto.

„Ne možeš naći posao ni u gradu, a kamoli na selu. Vežu me ovde kuća i moja porodica, volim životinje. Kad bih samo imala bolje uslove. Ovde je voda bolja i čistiji je vazduh. Navikla sam se na to da nemamo ni prodavnicu ni put, ali to mi je najteže. Ne možeš ni kod lekara da odeš, sve je otežano. Zaglavi se džip kad je loše vreme, a kamoli auto. Na ostalo se navikneš, radiš i poljoprivredu i sve. Mlađi muškarci mogu da se bave građevinom, pa više zarađuju”, kaže Milica.

Ona se bavi poljoprivredom i stočarstvom — uzgaja krave i svinje, sadi kukuruz, pšenicu i krompir, radi u bašti i ima voćnjak. Kaže da poljoprivreda može biti isplativa ako postoji više stoke i ako ima pomoći, ali da voće i povrće uglavnom proizvodi za potrebe domaćinstva, osim kada „rodi više”.

U planinskom selu Strešak, udaljenom 27 kilometara od Vranja, živi Stanojka sa suprugom u porodičnoj kući. Oboje imaju više od 80 godina. Nekada su držali stoku, ali su je prodali jer više nemaju snage da se time bave.

„Žene su ovde bez penzija, bez ikakvih socijalnih davanja. U Sloveniji, žena čim napuni 65 godina dobija penziju kao žena sa sela. Zašto je ovde tolika razlika i zašto žene kad ostare nemaju ništa? A mora da se plati struja, dažbine. Ceo život sam se bavila poljoprivredom, čuvala krave, ali sad imam osamdeset godina i ne mogu više. Sve smo prodali. Kad udari suša, nema ničega. Ove godine nismo imali ništa, ni džak krompira. Morala sam da kupim čak i crni luk”, priča Stanojka.

Njen dan počinje u šest ujutru. Pusti kokoške, nahrani psa, potom radi u polju i bašti. Hleb mesi sama, jer u blizini nema prodavnice.

„Bolesna sam, a po lekove moram u grad, koji je udaljen dva i po sata kolima. U Domu zdravlja u Vranju ne možeš lako da dođeš na red. Odeš, i vrate te. Koja žena je zdrava može da radi na selu, a koja nije ne može nikako. Nama je potrebna pomoć. Kad ostariš, više ne možeš da radiš i postaješ podložan siromaštvu”, kaže ona.

Ni ona nema imovinu na svoje ime, jer je sve prepisala bratu kako bi ostala s njim u dobrim odnosima. Kako kaže, nije želela da se „zamrzne za parče zemlje”, jer se podrazumeva da se udajom žena seli u drugi dom.

Podaci potvrđuju da ovakve sudbine nisu izuzetak. Svaka šesta žena u ruralnim krajevima upisana je u katastar, dok je na nivou cele Srbije svaka četvrta žena vlasnica ili suvlasnica neke nekretnine. Ipak, samo 25,55 odsto imovine koju poseduju žene čine objekti primarno namenjeni za stanovanje, dok preostali deo čine parcele i posebni delovi objekata. U 88 odsto slučajeva kuće u kojima žene na selu žive u vlasništvu su muškaraca, a 84 odsto žena ne poseduje zemlju.

Prema anketi koju je sprovelo Žensko udruženje kolubarskog okruga (ŽUKO), tek je svaka šesta žena dobila jasnu poruku porodice da treba da uzme svoj deo imovine, dok je svakoj četvrtoj poručeno da treba da se odrekne imovine u korist muškog člana porodice.

Podaci Republičkog zavoda za statistiku za 2024. godinu pokazuju da je u riziku od siromaštva u Srbiji petina građana, dok je stopa socijalne isključenosti 24 odsto. Prag siromaštva za jednočlano domaćinstvo bio je nešto ispod 36.000 dinara, za dvoje odraslih sa jednim detetom 64.000, a za četvoročlano domaćinstvo oko 75.000 dinara mesečno. Istovremeno, prosečna visina poljoprivrednih penzija koje primaju žene starije od 65 godina iznosi 13.846 dinara — gotovo tri puta manje od praga siromaštva.

Mnoge žene na selu tako žive na ivici ili ispod minimalne potrošačke korpe. Posebno su izložene siromaštvu jer godinama rade neplaćeno, odriču se imovine, a bez zemlje i kuće na svoje ime ostaju i bez osnovne ekonomske sigurnosti.

Milica kaže da je teret svakodnevice ogroman.

„Bitno je da imamo za nas, da može da se napravi zimnica. Biti žena na selu je teško, naporno. Radiš u polju, u štali, a uz to si i domaćica u kući. Nemam drugu pomoć, sama sam sa ocem. On je stariji i sav je teret pao na mene. Moram i s njim kod doktora, a tada moram da zamolim nekoga da stoka ne bude sama, da je neko čuva, i tako u krug”, navodi ona.

U Kruševoj Glavi postoji osnovna škola, ali je zatvorena jer nema dovoljno dece. Deca iz ovog sela putuju oko sat vremena svakog dana do najbliže škole u Vlasu. Najbliža ambulanta je takođe u Vlasu, a do Vranja treba oko dva sata.

Selo Vlase, udaljeno 22 kilometra od Vranja, jedno je od 22 sela Poljaničkog kraja koja dele jednu ambulantu. U njoj nema ginekologa, pa mnoge žene sa sela nikada nisu bile na ginekološkom pregledu, ili ga obave tek kada se pojavi ozbiljniji problem. Kako je i u gradu manjak ginekologa, često ne uspevaju da dođu na red, pa su prinuđene da plate privatni pregled, koji košta oko 5.000 dinara.

O teškim uslovima života govori i Dragana, koja navodi da je škola u Vlasu pre desetak godina imala oko 200 đaka, dok danas u jednom odeljenju ima svega pet ili šest učenika. Učenici od petog do osmog razreda su u posebnom odeljenju, dok su od prvog do četvrtog kombinovana odeljenja. Najbliža srednja škola nalazi se u Vranju, 34 kilometra dalje. Prevoz se organizuje kada ima đaka, dok se pojedine linije ukidaju kada deca ne idu u školu.

„Upisala sam Elektronski fakultet u Nišu, ali studije nisam privela kraju jer sam se udala. Trenutno ne radim i planiram da se odselim odavde. Žene koje žive u Vlasu i okolini uglavnom rade u fabrikama ili su domaćice. Sve manje žena čuva stoku. Ima i onih koje se i dalje bave time i održavaju seosko domaćinstvo”, kaže ona.

Milena, koja se udala u selo Vlase, živi od poljoprivrede, ali od nje ne ostvaruje prihod.

„Udata sam u selu Vlase. Sadim kukuruz, pšenicu i krompir, imam baštu. Ne prihodujem od toga, to je za moju upotrebu. Zimi je teško, ko ima para kupi, ko nema jede to što ima. Radim i sezonske poslove. Radila sam u fabrici i uzela sam socijalni program. Imam osamnaest godina radnog staža, čekam penziju kad dođe vreme. Nemam ništa na svoje ime, kuća se vodi na supruga”, priča ona.

U jednom planinskom mestu živi i žena sa ćerkom, obe korisnice invalidske penzije. Njena priča dodatno osvetljava težinu života žena koje, uprkos godinama rada, ne mogu da obezbede ni osnovnu egzistenciju.

„Preminuo mi je muž, a ćerka i ja živimo od invalidske penzije. Primam 30.000 dinara, od čega plaćam račune. Svakog meseca se pitam da li da kupim hleb ili da platim struju. Jednostavno ne možemo da opstanemo s tim iznosom. Radila sam trideset godina i zgrožena sam u kakvoj sam situaciji. Imanje nemam na svoje ime, dala sam ga sinu na uživanje, šta ću drugo. Idem da radim za dnevnicu, sezonski preko leta. Operisana sam i pokretna sam, ali teško je. Ne mogu da se bavim poljoprivredom, uzimam terapiju. Nesposobna sam za rad, mogu da radim samo stojeće i samo lakše poslove. Teže poslove ne mogu”, kaže ova pedesetogodišnjakinja.

Priče žena iz Poljaničkog kraja svedoče o nevidljivom teretu koji žene na selu nose decenijama — rade od jutra do mraka, brinu o porodici, domaćinstvu i imanju, a kada ostare ostaju bez sigurnosti, bez primanja i često bez osnovne zdravstvene zaštite. Sela ostaju bez dece, škola i puteva, a žene bez penzija i socijalne i ekonomske sigurnosti.

Njihove sudbine ne traže sažaljenje, već sistemsku podršku — da nakon godina teškog rada ne završe u siromaštvu i da život na selu ne znači i život bez dostojanstva.

Izvor: Lice ulice