Poljoprivreda se ovih dana, povodom dolaska nemačkog Tenisa, ponovo našla u žiži interesovanja javnosti. Obično je tako, na agrar se pažnja obrati jedino u (iz)vanrednim situacijama.

Ovim razgovorom sa Goranom Živkovom, agrarnim konsultantom, hteli smo da našoj poljoprivredi i poljoprivrednoj politici priđemo na drugačiji način, tj. da je stavimo u kontekst svetskih tokova i da, s obzirom na to, razmatramo domaće “teme i dileme”.

Kad se pogledaju svetski trendovi na tržištu hrane, šta nam oni govore? Hoće licene hrane rasti ili padati?

Generalno gledano, od 2008. do 2011. došlo je do porasta cena hrane i one dostižu najviši nivo u istoriji. Posle toga, od aprila 2011. cene konstantno, uz povremene prekide, padaju. Procene kažu da će cene u budućnosti stagnirati, ostaće na ovom niskom nivou.

Jesu li cene pale ispod nivoa iz 2008. godine?

Još uvek ne. Prognoze kažu da neće padati toliko nisko, bar ne u ovom desetleću.

Kada govorimo o svetskim cenama hrane, o čemu zapravo govorimo?

FAO konstantno meri žitarice, uljarice, mleko, meso šećer, praktično berzansku robu. Voće i povrće je isuviše lokalizovano, isuviše je diversifikovano da bi mogao da se formira neki indeks, razni su nivoi kvaliteta. Praktično, ono što se gleda jesu berzanski proizvodi. Ali, primećeno je da je danas sve to povezano. Ne samo da su cene hrane povezane međusobno – ako je cena kukuruza niska, biće i cena suncokreta, naravno uz neke oscilacije, ali je to generalno trend – nego se onda one povezuju i sa cenom nafte, minerala, đubriva. Recimo, 2008, 2009. godine i cene nafte su dostizale maksimalne vrednosti.

Zašto cene hrane padaju?

Zato što su pre 2008. godine gotovo dve decenije bile u neprestanom padu. To je, s jedne strane, smanjivalo interes za proizvodnjom, a sa druge strane povećavalo potrošnju. Onda se dogodilo da su bile dve loše godine, da su zalihe potpuno potrošene i cene su skočile. Ali to je, kao što sam rekao, trajalo kratko. Naravno, to ne znači da već sledeće godine neke cene neće porasti, ali to ne može biti ni mnogo ni trajno. Trenutne zalihe žitarica i uljarica su na desetogodišnjem maksimumu.

Koliko je to?

Oko četvrtine svetske proizvodnje.

A u tonama?

Kada govorimo o žitaricama nešto preko 600 miliona tona.

Da li je to glavni razlog ovim mračnim prognozama?

Zašto mračnim. Sa stanovišta najvećeg dela sveta dobro je da cene hrane budu niske, tada veći broj ljudi može da je kupi. Rast cena hrane bio je prouzrokovan i brzim rastom zemalja u razvoju – Brazila, Argentine, rasle su i zemlje koje su imale naftu, od Azerbejdžana do Saudi Arabije i Emirata. Naravno, tu je i Kina kao najveći potrošač. Kina je imala rast od 9-10 odsto, a sada, evo, već treći kvartal ima rast od četiri odsto i predviđa se da on neće biti veći, a Kina je najmnogoljudnija, što utiče na potrošnju. Sa druge strane, rast u Americi, Evropi i Japanu ne donosi povećanje potrošnje hrane.

Da malo konkretizujemo tu sliku. Šta će se dešavati sa cenama uljarica i žitarica?

Cene će se zadržati na ovom relativno niskom nivou i biće vrlo stabilne. Da se opet malo “ogradim”, mislim na srednjoročne i dugoročne trendove, moguća su iskakanja u pojedinim godinama.

A cene mesa?

Očekuje se da će u sledećih 4-5 godina potrošnja piletine prvi put premašiti potrošnju svinjetine. Piletina ima konstantan rast, najstabilniji, prvenstveno zbog promene navike potrošača. Ljudi više jedu piletinu, a crveno meso se polako napušta. Cena govedine će padati zato što se u proizvodnju mnogo ulagalo i ona je već sada iznad potreba. Sa druge strane, očekuje se da cene svinjetine malo porastu, ali pre svega zbog smanjenja proizvodnje. Specifičnost situacije kod svinjarstva ogleda se u činjenici da tu imamo ogromne proizvođače u Evropi – Holandija, Danska, Španija, Italija, Francuska, Nemačka, pridružila im se Poljska – zatim Amerika, Kina je takođe veliki proizvođač, ali ipak još uvek više uvozi, porastao je Brazil. Pošto se uglavnom radi o razvijenim zemljama, a one polako napuštaju ovu delatnost, posebno iz ekoloških razloga, uzrok očekivanog rasta cena svinjetine više je u smanjenju proizvodnje nego u povećanju potrošnje.

A šta sve to znači za naše stočarstvo koje sada uživa veliku podršku države?

Da sam ja stočar bio bih zabrinut, iako mi na prvi pogled nikad nije bilo bolje. Kad pogledate šta država danas daje stočaru – to apsolutno nikad nije bilo. Prvo, daje mu državno zemljište po prioritetu. Drugo, sve subvencije koje su bile po hektaru sad su promenjene za subvencije po grlu, treće, nikad veće subvencije po grlu nisu bile, četvrto, kad god se neki stočar pobuni odmah se interveniše na tržištu nekim interventnim otkupom, plus se povećava zaštita, čak i sa rizikom ulaska u konflikt sa Evropskom unijom. Nikada stočarstvo nije imalo toliku zaštitu.

Znači li to da će Tenis ako dođe imati te velike subvencije?

Da ostavimo još malo Tenisa po strani. Ono što je sad opasnost i to se već dešava, mi nikad više para nismo stavljali u stočarstvo, nikad više para, nikad više subvencija, nikad više zaštite a nikad nismo imali manji autput.

Manji u kom smislu: u broju grla, tonama, vrednosti proizvodnje?

U finansijskom rezultatu, u novcu. Da probam da to objasnim ovako. Danas je cena svinjetine u Srbiji niža nego u Evropskoj uniji, što nije bilo odavno. To se dešava jednom u deset godina. Zašto? Zato što su svi, da li zbog prioriteta, da li zbog subvencija ili nečeg trećeg, nije ni bitno, krenuli da gaje svinje. A mi nigde ne možemo da izvezemo te svinje. Teoretski može u Rusiju, ali praktično ne može, jer nismo cenovno konkurentni. I vi na jednom zatvorenom tržištu imate povećanje proizvodnje, što ne može da vodi ničemu drugom nego smanjenju cene. Rezultat takve politike jeste ne duplo, nego trostruko golo. S jedne strane uzeli ste pare poreskih obveznika, sa druge strane dali ste ih stočarima koji zbog pada cena imaju niže prihode i, sa treće strane, uzeli ste zemlju ratarima koji su proizvodili žitarice i uljarice i izvozili ih, a sada su ostali bez tog prihoda. Dakle – trostruki gubitak.

Ali, zar premijer nedavno nije rekao da je prošle godine prvi put povećan broj krava.

To je tačno. Ali u isto vreme imamo pad proizvodnje mleka. Zašto? Zato što više nije bitno da vi imate proizvodnju, bitno je da imate grlo, jer na osnovu grla vi dobijate i zemlju i subvenciju. Znam ljude koji uzimaju grla, gaje ih u ekstenzivnom stočarenju samo da bi mogli da dobiju subvenciju, ne toliko čak ni subvenciju koliko pravo prvenstva zakupa zemlje. Dakle, naša agrarna politika svodi se na to da u situaciji kada ne izvozimo ni svinjetinu, ni govedinu, ni piletinu, ni mleko, osim nešto trajnog, samo pumpate pare u stočarstvo i još dovodite jednog Tenisa. Ta politika će skupo koštati obe strane – i stočarstvo, a još više ratarstvo.

Zašto se to radi?

Mislim da ova politika svesno uništava ratare uzimajući im sve što može.

Zašto kažete “svesno”?

To nije tajna i neću reći ništa novo ako kažem da danas politiku kreira stočarski lobi. Agrarna politika se kreira u kabinetu premijera Vučića, preko njegovog savetnika Glamočića. Nažalost, čak se ni ministarka ovde ne pita. Mislim da bi čak bilo i bolje da se i ona nešto pita.

Zar i deo struke već godinama ne kuka kako je Srbija nekad imala ogroman broj goveda i svinja, a sad ih nema.

To je tačno, ali to je isto potpuna zabluda. Ne postoji nijedan sektor gde je toliko malo smanjena proizvodnja. Mi prvo mora da znamo da je nas svake godine manje i da ljudi manje jedu svinjetinu. Proizvodnja piletine i ovčetine, recimo, raste. Sa druge strane, mora se imati u vidu da je Srbija izgubila tržište bivše Jugoslavije. Bivše jugoslovenske republike počele su da uvoze jeftiniju svinjetinu iz Evropske unije. Zabluda je da mi možemo da se takmičimo sa Danskom koja ima 200 godina ulaganja u genetiku ili Holandijom kojoj stigne sojina sačma u Roterdam koja je u startu 30 odsto jeftinija od naše. I da hoćemo ne možemo da budemo konkurentni. Možemo da sačuvamo svinjarstvo za sopstvene potrebe kroz neku dodatu vrednost, ljudi vole sveže, vole da je hranjeno genetski nemodifikovanom hranom i slično. Mi smo, u stvari, što se potpuno previđa, u poređenju sa drugim zemljama u okruženju sačuvali naše svinjarstvo, ali ne zato što smo mi nešto konkurentni, nego zato što smo imali carinu koja praktično zabranjuje uvoz. U poslednje vreme, međutim, ni ta carina od 30 odsto nije dovoljna.

Da li je tačno da se uvozi nekvalitetno meso sa zapada i da se stavlja u prerađevine?

Verovatno, vi imate taj tzv. MOP koji se stavlja u prerađevine svuda u svetu, kod nas čak i ponajmanje, da se ne stavlja ne bi se proizvodio. Ali, mogu da tvrdim da je kvalitet naših mesnih prerađevina na zavidnom nivou. One su nažalost, pre svega zbog toga, potpuno nekonkurentne. Ovde ljudi dolaze sa salamom iz Mađarske jeftinijom od domaće za 30-40 odsto, a niko se ne pita zašto je jeftinija. Srbija je nekada bila izvoznik mesnih prerađevina. Carnex, Yuhor, Topola… bile su pojam u regionu. Danas Srbija uvozi preko 35 miliona evra prerađevina iz Hrvatske, Crne Gore i Makedonije, što je 10 puta više nego pre 10 godina. Ne shvata se da je u rukama te industrije ključ razvoja proizvodnje mesa i da će od toga da li se ona razvija zavisiti i to da li će imati ko da otkupi naše meso. Vode se kampanje kroz tabloide kako naše meso nije bezbedno i nije kvalitetno, a naše mesne prerađevine su jedine koje se proizvode od svežeg mesa od životinja koje su hranjene genetski nemodifikovanom hranom. Nije mi jasno čiji je interes da se uništava naša mesna industrija.

Još pre 10-15 godina govorilo se kako bi ustvari Srbija trebalo da proizvodi povrće i voće. Da li je to naša šansa i, ako jeste, koristimo li je mi dovoljno.

To jeste naša šansa. U voćarstvu je veoma dobro koristimo, u povrtarstvu još uvek ne, ali su trendovi zaista vrlo pozitivni. Srbija je po izvozu voća među prvima u Evropi. Kad pogledate podatke o izvozu malina, jabuka, višanja, šljiva, borovnica, kupina… vidite da smo zaista voćarska velesila.

A povrće?

Mi imamo značajnu proizvodnju povrća, ali ona nije tržišno orijentisana, ona ima jako kratak “tržišni lanac” koji se završava ili u domaćinstvu ili na lokalnoj pijaci. Srećom, sve veća trgovina povrćem u supermarketima tu sliku polako menja, pa dolazi do promena i u samoj proizvodnji: povrće postaje sve više i berzanska roba – i luk, i krompir, i kupus. Sa izgradnjom hladnjača više nema problema oko njihovog čuvanja, gaje se nove sorte, čak i paradajz i paprika koji mogu da stoje po 2-3 meseca i koji vrlo lako mogu da se transportuju. Doduše, supermarketi sve više uvoze, ali sa druge strane naši proizvođači su se specijalizovali i oni sve više izvoze.

To znači da mi u voću i povrću jesmo ili možemo da budemo konkurentni na evropskom tržištu.

Da, mnogo pre nego u bilo čemu drugom.

Vidi li to država, tj. ogleda li se to u agrarnoj politici?

Država toliko te jadne proizvođače povrća maltretira da je meni prosto žao. Imate primere savršene proizvodnje krompira, šargarepe, luka.., ali se danas od tih proizvođača oduzima zemlja i daje tamo nekome ko gaji piliće. Sa druge strane, iako je osnovni zadatak države da obezbedi infrastrukturu, recimo sisteme za navodnjavanje koji su od ključnog značaja za povrtarstvo, ona ne samo da ne daje nikakve subvencije, nego im ne vraća ni ono što oni plate državi kroz vodni doprinos. A u povrtarstvu je zaista ogroman potencijal. I meni je žao što se silne pare bacaju na jednu stranu bez ikakvog efekta, štaviše sa negativnim efektom, a sa druge strane tamo gde ima smisla uložiti u novu sejalicu ili hladnjaču za lako kvarljivo povrće i voće nema ničega.

Da li je to možda posledica orijentacije na krupne poduhvate, na velike, uglavnom strane investitore?

Tu se radi o potpunom nerazumevanju osnova poljoprivrede. Evropska poljoprivreda je zasnovana na porodičnim gazdinstvima, ne na kompanijama. Tenis u Nemačkoj nema ni jedan jedini hektar, on ima samo kooperante porodična gazdinstva. Ili, uzmite drugi primer – Poljska je zaista napravila čudo u poljoprivredi zato što je još pre tranzicije, slično kao u Srbiji, 85 odsto poljoprivrednog zemljišta pripadalo porodičnim gazdinstvima. Mađarska, Bugarska, Rumunija, gde su dominirali veliki državni kombinati, nisu napravile ni približno takav uspeh iako imaju dobrih primera. I danas, u stvari, naša najveća prednost jesu poljoprivrednici.

Dobro, ali nisu poljski seljaci sami izveli tu “agrarnu revoluciju”.

Ne naravno, tamo su došli Holanđani, doneli savremenu tehnologiju, a sa druge strane ponudili otkup tih proizvoda. Naš najveći neuspeh je u tome što nismo uspeli da privučemo velike evropske kompanije da, kao što su to radili u drugim zemljama, ne samo Poljskoj, dođu u Srbiju i s jedne strane ponude tehnologiju, a sa druge otkupe te proizvode tako što će ugovarati sa domaćim proizvođačima. To se zapravo uspelo u žitaricama, jer vi ovde danas imate apsolutno sve najveće svetske trgovce žitaricama kao što su Kargel, Bunge, CHF, a slično je i sa uljaricama. U voćarstvu i povrtarstvu, međutim, toga još nema, nije ovde došao još uvek ni Grineri, nisu došli veliki supermarketi. Ja očekujem da će Lidl preokrenuti aktuelnu tendenciju da supermarketi uvoze voće i povrće iz Evropske unije i da će on kupovati od domaćih poljoprivrednika i da će, štaviše, te proizvode “gurati” u svoje trgovine po čitavoj Evropi.

Mislite da u Srbiji ima dovoljno takvih proizvođača?

Ne da mislim, nego znam. I bili bi još bolji kada ih država ne bi saplitala i stavljala u podređen položaj u odnosu na neke druge koje forsira. Razvoj poljoprivrede u poslednjih 10 godina u potpunosti su izneli poljoprivrednici u Vojvodini i centralnoj Srbiji koji su razumeli promene, koji su shvatili da dolazi novo vreme, da treba kupovati zemlju, rentirati zemlju, ulagati u proizvodnju i da će se te investicije vratiti. Takvih ljudi ima mnogo danas u Srbiji: 155 hiljada poljoprivrednika drži 80 odsto zemljišta u celoj Srbiji i oni nose našu poljoprivredu. Lično mislim da treba da ih bude još više i da ima prostora za to, optimalan broj je negde oko 200 hiljada poljoprivrednika, koji mogu da se pripreme i da budu potpuno konkurentni za Evropsku uniju.

Novi Magazin